globalizacija i savremeni poslovni procesi u organizacijama sveta rada

scribd. scribd. scribd. scribd. scribd. scribd. scribd. scribd. scribd. scribd. scribd.

UNIVERZITET SINGIDUNUMDEPARTMAN ZA POSLEDIPLOMSKE STUDIJEI MEĐUNARODNU SARADNJU

Master rad:

Globalizacija i savremeni poslovni procesi uorganizacijama sveta rada

Mentor prof. dr Milan I. MiljevićBeograd, 2010.KandidatVladimir N. Džamić

SADRŽAJ

Uvod ------------------------------------------------------------------------------------------ 4Pojam globalizacije ------------------------------------------------------------------------- 9Teorijski pristupi globalizaciji ---------------------------------------------------------- 12Počeci sociološke misli o globalizaciji ------------------------------------------ 12Teorija međunarodnih odnosa ---------- ----------------------------------------- 14Teorija svetskog sistema ---------------------------------------------------------- 16Heldova tipologija škola mišljenja o globalizaciji ----------------------------- 17Dimenzije globalizacije ------------------------------------------------------------------- 20Gidensova tipologija dimenzija globalizacije ---------------------------------- 23Protivrečnosti globalizacije -------------------------------------------------------------- 26Tendencije globalizacije ------------------------------------------------------------------ 29Pojam organizacije ------------------------------------------------------------------------ 32Teorije o organizaciji --------------------------------------------------------------------- 35Klasična teorija organizacije ------------------------------------------------------ 35Bihejvioristička teorija ----------------------------------------------------------- 38

2

Teorija kulturnog sklada --------------------------------------------------------- 39Podela organizacija --------------------------------------------------------------------- 42Savremeni poslovni procesi ------------------------------------------------------------ 44Decizionistički proces u organizacijama sveta rada -------------------------------- 46Šta je odluka? -------------------------------------------------------------------- 46Upravljanje i/ili rukovođenje organizacijom -------------------------------- 47Vrste odluka --------------------------------------------------------------------- 49Ko su donosioci odluka u organizacijama: jedan i/ili više njih? --------- 50Načini donošenja odluka: racionalno i/ili intuitivno odlučivanje -------- 52Prepreke poslovnom odlučivanju ------------------------------------------------------- 55Poslovno komuniciranje ----------------------------------------------------------------- 57Zaključna razmatranja ---------------------------------------------------------------------62Literatura ------------------------------------------------------------------------------- 67

3

Está leyendo una previsualización gratis. Desbloquee el acceso completo con una prueba gratis.
Pages 4 to 22 are not shown in this preview.

Descargar con una prueba gratis

UVOD

„Panta rhei!“Heraklit (535-475.p.H.)

Ne tako davne 1961. godine u čuvenom rečniku engleskog jezika koji je sačinio Dirk Mesner (Messner), prvi put se pojavila reč

globalizacija

1

. Iako je sam termin u akademskomsmislu relativno mlad, ovaj dalekosežni proces datira iz najranijih perioda istorije ljudskogdruštva. Savremeno društvo, sve pojave, procesi i odnosi u njemu determinisani su procesomglobalizacije. O globalizaciji se danas govori kao o sveobuhvatnom procesu, te se sa punimpravom može reći da je globalizacija sve i sve je globalizacija (globalno). Tako globalizacijaoblikuje život pojedinca, njegovu interakciju sa drugima, ali istovremeno i delatnost

homo faber

-a i sve one ustanove i institucije u kojima se takva delatnost odvija.Zašto je uopšte relevantno istraživanje odnosa globalizacije i savremenih poslovnihprocesa? Ova relevantnost proističe iz bar tri različita, ali povezana razloga. Prvo, akademskarelevantnost istraživanja zasniva se upravo na akademskoj aktuelnosti globalizacije, koja se većdecenijama unazad izučava sa različitih teorijskih aspekata, uz isticanje novih, drugačijih isuprotstavljenih argumenata za ili protiv. Istovremeno, brojna teorijska gledišta o procesuglobalizacije ostavljaju dovoljno prostora za pokušaj verifikacije nekih od najistaknutijih inajcitiranijih teorija u akademskom diskursu. Drugo, globalizacija je sveobuhvatni proces, kojiprožima apsolutno sve pore društvenog života, na individualnom i kolektivnom nivou,političkom, pravnom ili ekonomskom. Ovakva društvena aktuelnost teme posebno je važnaimajući u vidu da je globalno društvo ono u kome se odvijaju sve aktivnosti savremenogčoveka.Najzad, globalizacija je sveobuhvatna toliko, da ostavlja prostora da se u njoj, makar pokuša

Etimološki, reč vodi poreklo od latinske reči

globus

, koja je najpre označavaja geometrijsko telo, a potom i planetuZemlju. Danas se piše i izgovara slično u većini svetskih jezika (eng. globalization, špan. globalizacion, nem. DieGlobalisierung). Često se koristi i naziv

mondijalizacija

(od fran. mondialisation, le mond).

4

Está leyendo una previsualización
Desbloquear el acceso completo con una prueba gratis.

istražiti neki novi aspekt ili analizirati neki novi odnos u sferi ekonomije ili politike, na primer.Za takvim odnosima ćemo tragati u potonjim stranicama ovog istraživanja.Osnovni problem istraživanja u daljem tekstu ovog rada, svakako je

globalizacija

,odnosno horizontalno i vertikalno širenje globalizacije. Ne može se govoriti o globalnom društvui globalizaciji, izvan promena koje sam proces donosi u funkcionisanju društva. Tako, samaglobalizacija ima veliki uticaj u horizontalnoj ravni, na politički sistem, ekonomski poredak,društvene vrednosti i norme, kulturne obrasce i slično. Svi ovi segmenti su veoma dobropovezani i svaka (pozitivna ili negativna) promena u jednom od njih izaziva neretko lančanupromenu u svim ostalim segmentima. Prava akademska izazovnost proučavanja globalizacije ležii u činjenici da ona utiče vertikalno, na međunarodnom, regionalnom (supranacionalnom),nacionalnom, subnacionalnom (lokalnom) nivou, ali i na nivou organizacija, grupa i pojedinaca.Predmet ovog istraživanja može se definisati kao dvojak: širi i uži. Širi predmetistraživanja bio bi novi pristup globalizaciji, to jest nova paradigma u izučavanju globalizacije.Uži predmet istraživanja je logički konjunktivni odnos između globalizacije i savremenihposlovnih procesa. Kao što to nalažu pravila aristotelijanske logike, ovakav konjunktivni odnosleksički zasnovan na vezniku „i“, podrazumeva da će konkluzija biti tačna samo ukoliko su tačneobe premise. Drugim rečima, savremeni poslovni procesi ne postoje izvan okvira globalizacije,globalnog društva i globalne poslovne ekonomije. Ukoliko, pak i postoje, onda nije reč osavremenim poslovnim procesima, već o onim koje bi nauka mogla nazvati tradicionalnim ilipredmodernim.Za predmet ovog istraživanja svakako je značajna njegova teorijska, odnosno empirijskazasnovanost. Ne postoji nauka bez teorije, kao što ne postoji pravo naučno znanje bez teorije,kako će na to upućivati mnogi autori. Teorija (grč.

theoria

– posmatranje), nije bilo kakvoposmatranje jedne pojave, procesa ili odnosa. To je smisaono posmatranje u kome seistovremeno posmatra, analizira i zaključuje

2

. Osnovne teorijske postavke o kojima će biti reči uovom istraživanju biće one iz oblasti politikologije, savremene sociologije, političke ekonomije inauke o savremenim ekonomskim sistemima i odnosima. Budući da je plodno polje teorija

Upor. Hans Georg Gadamer,

Pohvala teoriji

, u: Dragan Simeunović, “Teorija politike”, Udruženje “Nauka idruštvo”, Beograd, 2002, str. 13-22.

5


prilično široko, analiziraće se one teorije koje su najzastupljenije u diskursima i debatama unutar akademske javnosti i akademske zajednice.Empirijska zasnovanost predmeta istraživanja tiče se funkcionisanja savremenihorganizacija sveta rada, tj. poslovnih organizacija i najznačajnijih procesa unutar njih, a to suprocesi odlučivanja, izvršavanja donetih odluka i kontrole nad procesima poslovnog odlučivanjai izvršavanja poslovnih odluka. Ne postoji poslovna, niti bilo koja druga organizacija danas, kojamože da funkcioniše na bilo koji način bez ova tri, jasno omeđena i odeljena, a istovremenodijalektički povezana (poslovna) procesa. Jednako tako, ne može se govoriti o globalnom društvui globalizaciji, izvan promena koje sam proces donosi u funkcionisanju društva, a sledstveno ifunkcionisanju političkog sistema, pravnog poretka i ekonomskog uređenja.Predmet istraživanja je takav da zahteva kompleksnost, tj. teorijsko-empirijski pristup uistraživanju. Upravo zbog toga, teorijskoj operacionalizaciji uslediće radna operacionalizacija,čime će niz teorija biti konkretizovan, a na taj način biti postignuto i epistemološko jedinstvoteorije i prakse.Metod istraživanja dobrim delom determinisan je predmetom istraživanja. Tako će bitiprimenjene neke kvalitativne i kvantitativne metode, odnosno: osnovne, opštenaučne i metode itehnike prikupljanja podataka. Od osnovnih metoda najzastupljenije će biti analitičke (analiza,apstrakcija, specijalizacija, dedukcija) i sintetičke metode (sinteza, konkretizacija, generalizacijai indukcija). Opštenaučne metode koje će biti korišćene su: hipotetičko-deduktivna, statistička ikomparativna (uporedna) metoda. Najzad, ispitivanje i analiza sadržaja različitih dokumenatabiće osnovne metode i tehnike prikupljanja podataka.Cilj ovog istraživanja je dvojak i on je naučni i društveni. Naučni cilj istraživanja ogleda seu naučnoj deskripciji direktne povezanosti i uslovljenosti globalizacije i savremenih poslovnihprocesa, demokratičnosti, transparentnosti i efikasnosti ovih procesa. Društveni cilj istraživanjabio bi da se procesi poslovnog odlučivanja, izvršavanja i kontrole pokušaju učinititransparentnijim, jasnijim, boljim i kvalitetnijim.Osnovna, generalna hipoteza koju ćemo nastojati da dokažemo, jeste da su savremeniposlovni procesi u potpunosti determinisani procesom globalizacije. Posebne hipoteze odnosile

6


bi se na poseban kauzalni odnos između globalizacije i procesa odlučivanja, izvršavanja ikontrole nad donošenjem i izvršavanjem poslovnih odluka.Najzad, nužno je definisati prostor i vreme istraživanja. Budući da je globalizacijasveobuhvatni proces, a da su poslovni procesi samo jedan segment poslovnog organizovanja iupravljanja poslovnim organizacijama, prostor istraživanja je istovremeno ekonomski, politički,pravni, kulturni i geografski. Ekonomski, zato što je sam predmet istraživanja deo poslovneekonomije; politički, zato što je reč o procesu odlučivanja koji je u svojoj biti politički iako muposledice ne moraju biti striktno političke; pravni, zato što je reč o poslovnim procesima kojiproističu iz opštih i pojedinačnih pravnih akata koji regulišu funkcionisanje poslovnihorganizacija; kulturni zbog činjenice da poslovne organizacije funkcionišu

de facto

drugačije urazličitim kulturama (npr. germanskoj i japanskoj organizacionoj kulturi) i geografski, budući jeglobalizacija označila „kraj društva kao isključivo ’teritorijalnog pojma’“

3

. Vreme istraživanja jeomeđeno polovinom devetnaestog veka i sadašnjošću, tačnije početkom prve velike ereglobalizacije i tokom treće velike ere globalizacije, u kojoj danas živimo, o čemu će biti reči udaljem toku ovog našeg istraživanja.Dvadesetprvi vek je svakako vek ekonomije znanja i savremenih poslovnih procesa. Stogaje potpuno opravdano zapitati se da li se takva savremenost najviše ogleda u postojanju velikogbroja privrednih subjekata koji svojim aktivnostima presudno utiču na svetsko društvo

4

,oblikujući i determinišući ekonomske pojave, procese i odnose u njemu. Istovremeno, da liglobalizacija sve manje biva proces, a sve više postaje stanje „globalnosti“

5

, u kome sve većuulogu imaju novi subjekti, o kojima se moglo samo pretpostavljati nekoliko vekova iličak nekoliko decenija unazad. Da li su multinacionalne kompanije upravo ti subjekti bez kojih jenemoguće zamisliti savremenu ekonomiju i funkcionisanje svetskog društva? Da li seupravljanje poslovnim organizacijama promenilo zahvaljujući uticaju i delovanju globalizacije ipolitičkih, ekonomskih i drugih vrednosti koje se danas mogu nazvati globalnim? Ovo su samo

Miroslav Pečujlić,

Globalizacija – dva lika sveta

, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2002, str. 7.Mnogi autori su ukazivali na to da globalizacija stvara svoje tvorevine koje sečesto nazivaju „svetskim društvom“(upor. Miroslav Pečujlić,


, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2002, str. 5).Danijel Jergin, Džozef Stanislav,

Komandni visovi

, Narodna knjiga, Beograd, 2004, str. 12.

7


neka od pitanja koja iziskuju da na njih potražimo adekvatne odgovore u daljem toku ovogistraživanja.Polje globalizacije, iako naizgled transparentno i jednostavno, ostaje ono koje prate brojneteorijske kontroverze, različite i neretko oštro suprotstavljene i kolidirajuće argumentacije unutar akademske javnosti i akademske zajednice. Upravo zato, ono ostaje dovoljno intelektualnoizazovno za nove teorijske pristupe, nova istraživanja i verifikaciju postojećih, a istovremenoostavlja dovoljno prostora za temeljnu analizu da li, kako i koliko jedan proces koji zvuči samokao bombastična fraza utiče na život savremenih poslovnih organizacija i ljude koji u njimasvakodnevno delaju.

8


POJAM GLOBALIZACIJE

Na početku teorijskih razmatranja o globalizaciji, nužno je pokušati definisati ključnepojmove. Reč je o pokušaju definisanja, najpre zato što postoji onoliko definicija i pristupaglobalizaciji koliko ima autora i teoretičara koji su se njome bavili. Zato bi možda bilo naučnovrednije i pravilnije reći da je reč o

poimanju globalizacije

, a ne o njenom definisanju.Veoma je važno napraviti jasnu distinkciju između pojmova međuzavisnost i globalizacija,budući da se ovi pojmovi često poistovećuju. Pod međuzavisnošću se podrazumeva postojanjeuzajamne zavisnosti država, pojava, procesa i odnosa u njima na jednom ili više nivoa(ekonomskom, političkom, kulturnom i slično). Najčešće je u ranijim periodima istorije bilo rečio međuzavisnosti susednih država, gde je ekonomski poredak jedne uslovljavao poredak druge,bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu. Ukoliko ovakva međuzavisnost postojiistovremeno na više različitih nivoa, reč je o tzv. višestepenoj međuzavisnosti. Dakle,međuzavisnost je samo jedna sastavna komponenta procesa globalizacije, a ne sinonimni pojam.Ukoliko je reč o međuzavisnosti onih država koje nemaju zajedničku granicu, već se vrlo čestonalaze i na različitim kontinentima, udaljeni hiljadama kilometara, reč je o globalizmu. Porastglobalizma, nazivamo globalizacijom, a jednako tako, smanjenje globalizma nazivamodeglobalizacijom

6

. Neki autori globalizaciju pokušavaju definisati normativno i konkretno-istorijski. Tako se kaže da je globalizacija „proces svestranog povezivanja sveta i njegovoguspostavljanja kao ravnopravne i pluralističke zajednice slobodnih pojedinaca“, ali i da seglobalizacija može odrediti kao „proces i sistem konfliktnog povezivanja sveta“ čiji sadržajnajpre određuje „planetarizacija kapitala, interesi i uticaj velikih korporacija i pre svegaSjedinjenih Država“

7

. Ovakvo konkretno viđenje globalizacije prilično je teško argumentovanoosporiti. Entoni Gidens (Anthony Giddens) kaže sledeće: „Globalizacija se može definisati kaointenzifikacija društvenih odnosa na svetskom planu, koja povezuje udaljena mesta na takav

Neki od poznatijih primera deglobalizacije su periodi dva svetska rata, hladnoratovski sukobi ili velika ekonomskakriza koja je zahvatila svet nakon kraha berze u Njujorku 1929. godine.Zoran Vidojević,

Kuda vodi globalizacija

, Filip Višnjić, Beograd, 2005, str.15.

9


način da lokalna zbivanja uobličavaju događaji koji su se odigrali kilometrima daleko i viceversa“, ukazujući na dijalektički karakter procesa globalizacije

8

. Jedno od poznatijih poimanjaglobalizacije svakako je ono koje je dao istaknuti dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju iz2001. godine, Džozef Stiglic (Joseph Stiglitz). U svojoj čuvenoj knjizi „Protivrečnostiglobalizacije“, Stiglic kaže da je globalizacija „čvršća integracija zemalja i naroda sveta do kojedolazi (...) rušenjem veštačkih barijera za protok robe, usluga, kapitala, znanja i (u manjoj meri)ljudi preko granica“

9

.Imajući u vidu prethodna razmatranja, nameće se pitanje: gde su prapočeci globalizacije ida li je ovaj proces postojao oduvek ili se pojavio, kako misle neki od autora, tek nakon rušenjaBerlinskog zida 1989. godine? Globalizacija se u svom rudimentarnom obliku javila još unajranijim periodima istorije ljudskog društva. Širenje različitih ideja, verovanja, vrednosti,religija, u državama koje se međusobno ne graniče, može se posmatrati kao prvi, rudimentarnioblik globalizacije. Naravno, širenje znanja, ideja, vrednosti, verovanja, načina života ilireligijskih ubeđenja, bilo je znatno sporije u vreme hidrauličnih društava orijenta ili antičkihgrčkih polisa, nego danas u eri savremenih komunikacija i informacionih tehnologija. Bilo kakobilo, ne može se prenebregnuti činjenica da su prve dimenzije globalizacije, pre svega ekološka ivojna dimenzija, nastale sa prvim zagađenjima životne sredine i širenjem oružanih sukoba napojedinim kontinentima među ondašnjim državama.Ukoliko se, pak, želimo zadržati na novovekovnoj istoriji i analizi globalizacije,čini sekrajnje prigodnim shvatanje onih autora koji prepoznaju tri velike ere globalizacije, koje nekiupravo tako i nazivaju, globalizacijama I, II i III

10

. Prva velika era globalizacije vezuje se zapostavljanje čuvenog transatlantskog kabla davnih 1860-ih godina i pronalaske parobroda i parnemašine. Ova velika era trajala je sve do početka Prvog svetskog rata 1914. godine. Na nju susvakako presudno uticali pomenuti pronalasci, zahvaljujući kojima je kretanje ljudi i roba navećim udaljenostima bilo olakšano. Druga velika era globalizacije počinje sredinom osamdesetihgodina prošlog veka, zahvaljujući tehnološkoj revoluciji, razvoju međunarodne trgovine,

Entoni Gidens,

Posledice modernosti

, Filip Višnjić, Beograd, 1998, str. 69.Džozef E. Stiglic,

Protivrečnosti globalizacije,

SBM-x, Beograd, 2002, str. 23.Branko Milanović,

Dva lica globalizacije

, Arhipelag, Beograd, 2007, str. 13-16.

10


integraciji Narodne Republike Kine u svetsku privredu, ali svakako i padu komunizma i rušenjuBerlinskog zida koje je označilo kraj blokovske podele i početak integracije bivših komunističkihdržava u okvire svetske ekonomije

11

.S početka dvadesetprvog veka, kako to upućuje Dejvid Held (David Held), sve je češće„postavljanje epitafa globalizaciji“

12

. Ipak, globalizacija nije utihnula i ne postoje naznake daćeutihnuti u skorijem periodu. Tako se može reći da živimo u trećoj velikoj eri globalizacije kojunajpre karakteriše širenje informacionih i komunikacionih tehnologija, značajan pad cenetelekomunikacija (pre svega mobilne telefonije) i računarske opreme, širenje multinacionalnihkompanija i njihova dominacija u globalnoj ekonomiji, ali i sve očigledniji gubitak političkog iekonomskog suvereniteta država, uz dominaciju globalnih političkih i ekonomskih institucija.Brojne akademske polemike i debate o globalizaciji nagoveštavaju da je polje teorijskihpristupa ovom fenomenu, veoma bogato. Različite teorije o globalizaciji pokušale su ili ćepokušati da daju odgovor na pitanja poput onih kada je nastala globalizacija, gde su njeni koreni,a gde joj je eventualni završetak; kakve pozitivne i negativne posledice ovaj fenomen ima naopstanak i razvoj čovečanstva, pojave, procese i odnose u savremenom dobu u komeživimo. Naova brojna pitanja, različiti teoretičari su odgovarali različito.Da bismo mogli preciznije odrediti zašto i kako se danas odvijaju poslovni procesi poputposlovne komunikacije, donošenja, izvršavanja i kontrole nad poslovnim odlukama, neophodnoje uvesti rezultate najznačajnijih teorijskih postavki o globalizaciji i iste uvesti u koncept analize,a zatim pokušati izvršiti njihovu operacionalizaciju. Prema tome, naša analiza će obuhvatiti nekeod klasičnih i savremenih teorijskih postavki o globalizaciji, koje su najzastupljenije uakademskoj debati o fenomenu globalizacije.

Ibidem,

str. 13.David Held and Anthony Mc Grew (edit.),

Globalization Theory – Approaches and Controversies

, Polity Press,Cambridge, 2007, str. 1.

11


TEORIJSKI PRISTUPI GLOBALIZACIJI

Teorijski pristupi globalizaciji su različiti, čak do potpune suprotstavljenosti. Ovakavteorijski pluralizam ne proističe toliko iz osporavanja činjenica o globalizaciji, koliko izosporavanja da li je ona jedna „kvalitativno drugačija era ili (...) predstavlja nastavak procesakoji su već pokrenuti u modernom dobu“

13

. O globalizaciji postoji onoliko teorija koliko imateoretičara koji su se njome bavili, pri čemu nijedna od teorija ne sadrži sve aspekte procesaglobalizacije. Upravo zato, svaka podela teorija o globalizaciji relativna je i uslovna.

Počeci sociološke misli o globalizaciji

Uprkos činjenici da se pojam globalizacije, kako smo već napomenuli, vezuje najviše zaperiod od 1980. godine do današnjih dana, sama teorijska debata o globalizaciji počela je mnogoranije. Oni koji su prvi razmišljali na temu globalizacije (naravno u okvirima vremena u kome suživeli), bili su očevi osnivački sociološke nauke – Karl Marks (Marx), Emil Dirkem (EmileDurkheim), Maks Veber (Max Weber), kao i Sen-Simon (Saint-Simon). Iako su teorijske razlikemeđu ovim misliocima bile velike, svi su delili uverenje da je moderno društvo teritorijalnoorganizovano. Tako je još pominjani Sen-Simon uočio da proces industrijalizacije nosi sa sobom„zajedničke socijalne forme koje sežu kroz različite kulture Evrope“

14

. Ovu ideju Sen-Simonnadogradio je idejom o postojanju Panervropske vlade (jedna od ideja o stvaranju ujedinjeneEvrope, prim. V.Dž.), promovišući tako nadnacionalizam. Zanimljivo je da je ovakva idejaizneta upravo u časopisu koji se zvao „The Globe“, što je jedno od najranije korišćenih značenjaprevedene latinske reči

globus

, od koje je etimološki potekla reč

globalizacija

. Ovakve ideje kojesu nastale pre oko dve stotine godina, nisu bile usamljene. Razvijaće ih kasnije i otac sociološke

Kejt Neš,

Savremena politička sociologija – globalizacija, politika i moć,

Službeni glasnik, Beograd, 2006, str.69.Prema: Miroslav Pečujlić,


, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2002, str. 8.

12


nauke Ogist Kont (August Comte), kao i Dirkem kroz svoje ideje o podeli rada, povećanjumeđusobne zavisnosti unutar društva i proučavanjem društvenih institucija.Jedan od najpoznatijih sociologa u istoriji ove nauke, bio je Maks Veber,čija teorijaorganizacije konzistentno izložena u jednom od njegovih najpoznatijih dela „Privreda i društvo“i danas zauzima jedno od najznačajnijih mesta na pijedestalu sociološke i ekonomske nauke. Usvojoj teoriji moderne organizacije, Veber je tvrdio da se svaka organizacija zasniva na dveneodvojivim komponentama racionalnog donošenja odluka i hijerarhijskog unutrašnjegorganizovanja. Upravo ovi elementi, bazični su elementi Veberove teorije birokratskeorganizacije, pri čemu je važno napomenuti da je i sam Veber tvrdio da je svaka modernaorganizacija u biti birokratska. Povezanost ove teorije moderne birokratske organizacije ležiupravo u činjenici, kako to sjajno uočava Miroslav Pečujlić, da je sam Veber tvrdio da će takavmodel organizovanja „preoblikovati sve evropske kulture“ i „postati gvozdeni kavez u kome ćeživeti sav moderan svet“

15

.U savremenom društvu često potpuno zapostavljena i stigmatizovana ideologijamarksizma, ipak je dala jednu od prvih definicija globalizacije. Naime, sam Karl Marks tvrdio jeda su nacionalne industrije zamenjene novim industrijama,čiji se proizvodi prodaju i izvangranica nacionalnih država, u svim delovima planete. Ova ideja dodatno je poduprta tvrdnjama otome da je nacionalna izolovanost u industrijskom društvu zamenjena idejom o univerzalnojmeđuzavisnosti nacija. Istovremeno, ne treba zanemariti značaj Marksove ideje o komunizmukao idealnom besklasnom društvenom uređenju.Iako su sve ove ideje prilično rudimentarne, makar sa aspekta savremene nauke, njihovznačaj se ne može osporiti iz više razloga. Najpre, ove teorije nastale su u vreme kada je svetskiporedak doživeo prvu veliku revoluciju – industrijsku revoluciju. Posledice ove prve velikerevolucije u svetu se osećaju i danas, u životima svih ljudi koji žive na planeti. U akademskomsmislu, važno je znati da je nauka pokušala da odgovori na pitanja koja su se aktuelizovalagotovo puna dva veka kasnije. Najzad, ovi autentični teorijski pristupi bili su prvi pokušaji da se

Ibidem

, str. 9.

13


rasvetli jedno od brojnih lica i naličja fenomena globalizacije, za koji niko od pominjanih autoranije mogao sa sigurnošću znati da će biti jedini okvir čovekovog bitisanja dvesta godina kasnije.

Teorija međunarodnih odnosa

Teorija međunarodnih odnosa veoma je važan pristup fenomenu globalizacije. Istraživanjateoretičara međunarodnih odnosa zasnivaju se na analizi nastanka i razvoja nacionalnih dr žava,kao i njihovog širenja po evropskom kontinentu. Za predstavnike oveškole mišljenja, nacionalnadržava ključni je subjekat svih odnosa u međunarodnoj zajednici, kako političkih tako iekonomskih. Ovi odnosi zasnivaju se na interakciji više država koje stupaju i u interakciju sameđuvladinim, odnosno međunarodnim organizacijama

16

. Osnovna teorijska postavka je daproces globalizacije uslovljava promene na nivou nacionalnih država, ali i obrnuto. Naime,glavna karakteristika moderne (nacionalne) države jeste suverenost – najviša, jedinstvena,nedeljiva i neprenosiva vlast, onako kako ju je definisao još Žan Boden (Jean Bodin) u svomčuvenom delu „Šest knjiga o državi“

17

. Moderna nacionalna država se, drugim rečima, zasnivalana potpunoj i efektivnoj vlasti unutar sopstvenih granica, nad sopstvenim stanovništvom. Ovakvateorijska i praktična postavka, uzimala se i uzima se i danas kao dokaz državnosti. Međutim,složenost međunarodnih odnosa dovela je do toga da evropski sistem država, kako tvrdepredstavnici ove teorije, postane globalizovan i kompleksan. U praksi, to je značilo povećanjepolitičke, ekonomske i drugih vidova međuzavisnosti između postojećih nacionalnih država naevropskom tlu. Zato se neretko baš za ovu školu mišljenja kaže da je insistirala na ideji „kretanjaprema jedinstvenom svetu“

18

. Ovakvo kretanje se najviše ogleda u činjenici da suverenitet

1 6

Značaj međuvladinih organizacija za proces globalizacije, posebno je isticao Džozef Stiglic, navodeći primereMeđunarodne organizacije rada (ILO), Ujedinjenih nacija (UN) i Svetske zdravstvene organizacije (WHO). Videti:Džozef E. Stiglic,

Protivrečnosti globalizacije

, SBM-x, Beograd, 2002, str. 23.Boden je prvi upotrebio reč

souverenite

, izvodeći je od latinske reči

maiestas

, tj. vrhovništvo. U klasičnom smislu,suverenost ili suverenitet definiše se kao najviša, jedinstvena, nedeljiva i neprenosiva vlast, koja nema nijednu vlastiznad sebe, niti sebi ravnu. To je, dakle, najviša vlast koju država ima na svojoj teritoriji i jedno je od glavnihobeležja moderne države nastale u šesnaestom veku.Upor. Entoni Gidens,


, Filip Višnjić, Beograd, 1998, str. 71.

14


država počinje efektivno da slabi, te država postaje sve manje jedini kontrolor nad sopstvenimpolitičkim, ekonomskim i drugim poslovima.Teorija međunarodnih odnosa otvara važno pitanje. Ukoliko se može reći da jeglobalizacija dovela do toga da se evropski sistem nacionalnih država toliko učini kompleksnim,da suverenitet prestane da bude dominantna ili makar očigledna odlika moderne države,postavlja se pitanje da li to znači da danas u savremeno doba, živimo u svetu u kome politički, pai ekonomski suverenitet države više ne postoji. Drugim rečima, da li su politička i ekonomskasuverenost postali „istrošeni“ pojmovi koje je modernost prevazišla. Postojanje sve većeg brojameđunarodnih organizacija koje imaju izrazite nadnacionalne elemente, poput Ujedinjenih nacijaili Evropske unije, samo dodatno aktuelizuje pomenuto pitanje. Postoji li danas, jedna, najviša,jedinstvena i nedeljiva vlast koja u političkom i ekonomskom smislu, pripada samo državi? Da lije danas moguće da bilo koja od država-članica Evropske unije ne sprovodi ekonomsku politikučitave Evropske unije? Da li je moguće reći da će novac iz državnog budžeta biti trošen drugačijenego što to želi, na primer, Međunarodni monetarni fond, ukoliko taj isti državni budžet zavisi odnovca dobijenog od te svetske finansijske institucije? Kakva je uloga multinacionalnihkompanija koje funkcionišu u gotovo svim državama savremenog sveta? Ovo su samo neka odteorijsko-empirijskih pitanja koja zahtevaju istraživanje da li je ekonomski suverenitet državazaista ostao u nekom prošlom vremenu. Sa druge strane, taj isti politički ili ekonomskisuverenitet su države svojom slobodnom, autonomnom voljom predale nekim drugimmeđunarodnim političkim i ekonomskim organizacijama, te je teško reći da i odricanje odsuvereniteta nije suvereno pravo svake postojeće države. Polazne osnove teorije međunarodnihodnosa biće od izuzetnog značaja za analiziranje procesa odlučivanja, izvršavanja odluka ikontrole nad ova dva procesa, u savremenim poslovnim organizacijama. Ove organizacijemenjale su se upravo onom brzinom kojom se menjalo okruženje (nacionalno i globalno) u komese njihova delatnost odvijala i odvija danas.Brojnost otvorenih pitanja i nepostojanje apsolutno izvesnog odgovora, samo pokazujekoliko je globalizacija sa sobom donela inovacija u funkcionisanju novog svetskog poretka. Odpovećanja broja subjekata u njemu, do promene prirode subjekata koji utiču na savremenemeđunarodne političke i ekonomske odnose - od nacionalne države do međunarodnihorganizacija i multinacionalnih kompanija.

15


Teorija svetskog sistema

Dijametralno suprostavljena prethodnoj teoriji, a ništa manje važna za izučavanjeglobalizacije, nalazi se teorija svetskog sistema, čiji je glavni predstavnik Imanuel Valerštajn(Immanuel Wallerstein). Valerštajn pravi jasnu pojmovnu distinkciju između ranijeg perioda imodernog doba, govoreći pritom o tzv.

svetskim ekonomijama

19

. Svetske ekonomije su postojalei u ranijim periodima ljudskog društva, ali su, kako kaže, bile drastično različite u odnosu na

svetski sistem

, koji je nastao u poslednjih nekoliko vekova.Svetske ekonomije iz ranijih perioda zasnivale su na velikim imperijalnim silama koje subile regionalno rasprostranjene u određenim delovima sveta, u kojima je njihova moć bilaogromna i dominantna. Kako navodi Valerštajn, sa nastankom epohe kapitalizma, u šesnaestom isedamnaestom veku, nastaje svetska kapitalistička ekonomija, zasnovana ne više na imperijalnojmoći neke od država, već na proizvodnim i ekonomskim vezama, uz postojanje više paralelnihpolitičkih centara. Svaki od ovih političkih centara je zapravo jedna moderna nacionalna država.Kako kaže sam Valerštajn, „kapitalizam nije nikada dozvolio da njegove aspiracije određujunacionalne granice“

20

.Ovaj teorijski pristup se, dakle, bazira isključivo na analizi svetske ekonomije, odnosno naanalizi ekonomskih uticaja. Zbog takve isključivosti, teorija svetskog sistema će biti kritikovanakao ona teorija koja ne može na adekvatan način da sagleda one pojave na kojima, recimo,insistiraju teoretičari međunarodnih odnosa, kao što su pitanja nacionalne države, uspona i padanjenog suvereniteta. Druga linija kritike Valerštajnove teorije je nepouzdanost ekonomskihpokazatelja u analizi moći jedne države. Ovakva kritika je sasvim opravdana, budući da političkai vojna moć nisu uvek skoncentrisane u centrima ekonomske moći (primer Sovjetskog Savezatokom Hladnog rata).

Svetska ekonomija za Valerštajna zasniva se na postojanju izuzetno guste mreže ekonomskih veza koje su veomageografski rasprostranjene.

2 0

Immanuel Wallerstein,

The Rise and Future Demise of the World Capitalist System: concepts for comparativeanalysis

u „The Capitalist World Economy“, Cambridge University Press, 1979, str. 19.

16


Heldova tipologija škola mišljenja o globalizaciji

Jedna od najznačajnijih tipologizacija teorijskih pristupa globalizaciji jeste ona koju jesačinio poznati teoretičar Dejvid Held, nazivajući ove teorijske pristupe

školama mišljenja oglobalizaciji

21

. Jedan od glavnih kvaliteta Heldove tipologije teorijskih pristupa globalizaciji,ogleda se u njihovoj ideološkoj nezavisnosti. Drugim rečima, škole mišljenja o kojima piše Held,nisu zasnovane na tradicionalnim ideološkim postavkama (neoliberalnim, konzervativnim ilimarksističkim), između ostalog i zato što unutar ideologija postoje značajne razlike u stavovimao globalizaciji, koja se retko posmatra kao jedinstveni fenomen. Held razlikuje

tri školemišljenja

: hiperglobaliste, skeptike i transformacioniste.Hiperglobalisti vide globalizaciju kao jednu potpuno novu epohu u kojoj su nacionalnedržave nepotrebne ili čak ekonomski neodržive u globalnoj ekonomiji

22

. Ekonomskaglobalizacija za hiperglobaliste poput Ohmea (Ohmae), dovela je do denacionalizacije ekonomijekroz stvaranje transnacionalnih mreža finansija, trgovine i proizvodnje – koncept ekonomije bezgranica. Zahvaljujući ekonomskoj globalizaciji, nastaju potpuno novi oblici društvenogorganizovanja koji polako postaju dominantne jedinice političkog i ekonomskog života, na uštrbnacionalne države. U ovim stavovima se hiperglobalisti ne razlikuju drastično među sobom.Međutim, ono što ih razlikuje jeste pitanje vrednosti koje je ekonomska globalizacija donela sasobom. Neoliberalni autori među hiperglobalistima tvrde da je epoha ekonomske globalizacijedovela do dominacije laisse faire ekonomije, slobodnog tržišta i širenja ljudskih i građanskihsloboda i prava na globalnom nivou. Sa druge strane hiperglobalisti neomarksisti, kao velikiprotivnici kapitalističkog uređenja, tvrde da je ovaj proces doveo do sve veće eksploatacije itlačenja ljudi. Bilo kako bilo, oba krila hiperglobalista saglasna su da je nova epoha ekonomskeglobalizacije dovela do toga da se sve događa u skladu sa zahtevima

ekonomskog menadžmenta

ida je čitav svet počeo da funkcioniše u skladu sa principima globalne vladavine (

global governance

), bilo da je reč o uticaju Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke iliekonomskih sila tržišta.

2 1

Dejvid Held,

Debate o globalizaciji

, u: „Globalizacija – mit ili stvarnost“ (prir. Vladimir Vuletić), Zavod zaudžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003, str. 48.

Ibidem

, str. 50.

17


Skeptici, smatra Held, svoju teoriju zasnivaju na stanovištu da postojeći nivo ekonomskemeđuzavisnosti uopšte nije bez presedana i da je reč samo o povećanju interakcije izmeđunajvećih ekonomija na svetu. Ovakvo stanovište poznatih skeptika Hirsta (Hirst) i Tompsona(Thompson) bazira se i na tvrdnji da globalizacija

ne postoji

, ona je samo jedan mit. Skepticitako tvde da je stepen integrisanosti svetske ekonomije danas mnogo manji nego ranije, jer jeekonomija pod presudnim uticajem

regionalizacije

, što se najbolje vidi u postojanju tri velikatrgovačka bloka – Evrope, Severne Amerike i pacifičkog dela Azije

23

. Ovi blokovi nemajuintegrativnu, već fragmentirajuću funkciju. Za razliku od hiperglobalista, skeptici će tvrditi damoć nacionalnih država ne samo da ne opada, već je u ogromnom porastu i ostaje njihovo glavnoobeležje. Tako će skeptici prognozirati da dvadesetprvi vek sa sobom ne nosi kraj nacionalnedržave, već sticanje nezavisnosti i stvaranje novih država.Između dve potpuno suprostavljene škole mišljenja o globalizaciji, stoji treća školatransfomacionista. Za globalizaciju se, po njihovom shvatanju, može reći da je centralna sila kojapokreće svet i da je to jedan neizbežan tok istorije. Novonastajući svet je onaj kome svi morajuda se prilagode, a sve do tada postojeće razlike na relacijama međunarodno – nacionalno, postajumanje izražene. Za razliku od prethodne dve škole mišljenja, transformacionisti tvrde da ćenacionalna država opstati, ali da će njena uloga biti promenjena i aktivnija, te će država takopostati glavni strateg prilagođavanja novom svetskom poretku. Odgovarajući na pitanje sudbinesveta: podela ili integracija, transformacionisti ne daju precizan odgovor, tvrdeći da svet možeotići i putem razjedinjavanja i putem integrisanja.Heldova tipologija teorijskih škola mišljenja o globalizaciji ima veliki značaj zasavremenu nauku. Iako ne pruža potpuno preciznu sliku o globalizaciji

24

, ukazuje na ključneteorijske tačke sporenja, koje su od velikog značaja za odgovor na pitanje kuda ide svetskaekonomija, a sa njom i čitav, na njoj zasnovan, novi svetski poredak.

Ibidem,

str. 52.Upor. Miroslav Pečujlić, Globalizacija – dva lika sveta, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2002, str.16.

18


***

Rezimirajući niz teorijskih rasprava o fenomenu globalizacije, uprkos brojnim razlikama uteorijskim polazištima među autorima, mogu se izvući zaključci za dalje analiziranje i izučavanjeglobalnog društva, globalne ekonomije i savremenih poslovnih procesa i odnosa.

Najpre

,globalizacija nema svoj jasan evolutivni tok. Pored problema da se utvrdi gde i kada jeglobalizacija nastala, postoji i činjenica da je proces globalizovanja svetskog društva bio u višenavrata čak i brutalno prekidan oružanim ili hladnoratovskim sukobima.

Drugo

, globalnaekonomija danas zasniva se najviše na stvaranju globalnog tržišta i rasprostiranju manje-višeistovetnih formi na sve delove sveta (liberalna demokratija, tržišna ekonomija, političkipluralizam i slično).

Treće

, širenje istovetne ekonomske, neoliberalne forme na gotovo svedelove sveta, nije sa sobom ponelo i ekonomsku pravičnost i ujednačenost. Naprotiv, bogatipostaju još imućniji, dok siromašniji ostaju na marginama društva. Razlike koje postoje izmeđubogatih i siromašnih država su ogromne, a istovremeno i njihovi ekonomski standardi. Zato netreba da čudi što neki autori pišu o dva lica globalizacije

25

. O ovakvim protivrečnostimaglobalizacije biće više reči u potonjim stranicama našeg istraživanja.

Konačno

, bez poznavanjaokvira u kojima se odvija i koje stvara globalizacija, nije moguće definisati kako i zaštosavremene poslovne organizacije ne postaju nužno demokratičnije, tj. zašto decizionističkiprocesi u njima, nisu uvek transparentni i u skladu sa zahtevima demokratskog odlučivanja.Ovakav deduktivni pristup, vodi nas eksternim i internim poslovnim procesima, prekoanalize različitih dimenzija globalizacije i protivrečnosti koje ona sa sobom donosi.

Branko Milanović,


, Arhipelag, Beograd, 2007, str. 17.

19


DIMENZIJE GLOBALIZACIJE

Kao što je relativna i uslovna svaka podela teorija o globalizaciji, tako su relativne iuslovne podele na različite aspekte globalizacije. Ove aspekte mnogi autori nazivaju

dimenzijama globalizacije

26

. Postavlja se opravdano pitanje zašto se jedan takav fenomenposmatra u parcijalnim dimenzijama, a ne samo u celini. Opravdanje ovakvog naučnog pristupaje dvojako. Prvo, budući da je globalizacija sveobuhvatan pojam, ispostavilo se da je naučnopotpuno opravdano posmatrati ovaj fenomen u nekoliko različitih, a dijalektički povezanihokvira, aspekata, odnosno dimenzija. Sa druge strane,činjenica je da nisu svi aspektiglobalizacije postali

istovremeno

u jednom trenutku istorije ljudskog društva, već su nastajalivremenom; godinama, decnijama, pa čak i vekovima. Uslovno govoreći, mogle bi se uočiti četiridimenzije globalizacije:

ekološka, vojna, socio-politička i ekonomska

. Ovakvu podelu na četiridimenzije, dopunićemo analizom četvorne podele koju je sačinio Entoni Gidens, navodeći

svetsku kapitalističku ekonomiju

,

sistem nacionalnih država

,

svetski vojni poredak

i

međunarodnu podelu rada

kao osnovne dimenzije globalizacije

27

.Ekološka dimenzija globalizacije nastala je najranije, još u vremenima kada su ljudskadruštva dobijala svoja prva obličja. Zagađivanje životne sredine, pre svega vode, vazduha izemljišta, povećanje broja stanovnika na planeti, neki su od prvih oblika ekološke globalizacijekoja je zahvatala drevni svet. Pod ekološkom dimenzijom globalizacije nećemo podrazumevatisamo narušavanje ravnoteže unutar ekosistema, već i širenje različitih bolesti koje su seogromnom brzinom prenosile iz jednog dela sveta u drugi. Upravo ova dimenzija, koja najdužepostoji u odnosu na ostale tri koje smo pominjali, daje dovoljno povoda da se kaže daglobalizacija nije novi fenomen, već da je nastala u najranijim periodima ljudske civilizacije. Toje direktan argument protiv svih drugih naučnih tvrdnji koje insistiraju na tome da je

Jedan od njih je predstavnik transformacionističke škole mišljenja o globalizaciji, Entoni Gidens.Videti: Entoni Gidens,


, Filip Višnjić, Beograd, 1998, str. 74.

20


globalizacija nastala tek krajem dvadesetog veka, političkim promenama koje su zahvatiledotadašnji komunistički svet.Druga po vremenu nastanka, svakako je vojna globalizacija. Prvi ratovi su zapravo prvioblici vojne globalizacije. Pretnja silom i upotrebe sile širila se u različitim regionima, narazličitim kontinentima. Neretka su zapažanja da je Aleksandar Makedonski bio jedan od onihkoji je na kopljima svoje pešadije doneo prvu vojnu globalizaciju, spojivši ondašnji zapadni svetsa Persepolisom i Istokom. Da li je upravo stara Helada prostor u kome je nastala vojnaglobalizacija ili koreni sežu i dalje, onda kada se u svetu dogodio prvi oružani sukob koji jeobuhvatio makar tri različite države? Da li je atinski polis u vreme svog zlatnog doba u V vekupre Hrista bio nosilac vojne globalizacije u ondašnjem drevnom svetu? Nije li ratovanje u imesvetih ideala demokratije otpočelo upravo tada u najranijim periodima evropske civilizacije?Ovo su samo neka od otvorenih pitanja na koja se mogu dati različiti odgovori. Ono što,međutim, ostaje nesporno, jeste da je vojna dimenzija globalizacije ostala više nego aktuelna idanas

28

i da je veoma važna komponenta

novog svetskog poretka

.Posebnu pažnju posvećujemo socio-političkoj dimenziji globalizacije. Najopštije rečeno,socio-politička dimenzija globalizacije zasniva se na širenju određenih znanja, verovanja,vrednosti, moralnih nazora, religijskih uverenja i, svakako, političkih, ekonomskih, pravnih idrugih ideja i ideala. Demokratija u većini država savremenog sveta nije nastala

ex nihilo

.Naprotiv, ona ima svoj dug istorijat, koji počiva na širenju različitih ideja, od prvih mislilaca kojisu svoj život posvetili raspravama o najboljem poretku, poput Sokrata, Platona,Aristotela idrugih. Jednako tako, hrišćanstvo se, na primer, nije samo po sebi učinilo najobuhvatnijomreligijom modernog doba, sa najvećim brojem vernika. Liberalna, odnosno neoliberalnaekonomija nije postala dominantni oblik ekonomskog uređenja u jednom trenutku ilizahvaljujući uticaju neke nezemaljske sile. Bilo je neophodno da ljudi nastanjeni u različitimdelovima sveta, na različitim kontinentima, na izuzetno velikim udaljenostima, prihvateodređene ideje, verovanja i vrednosti i da na osnovu toga steknu određena znanja, koja su ihopredelila da svoje privatne živote, društva i državne zajednice uređuju onako kako to čine

2 8

Posebno se ima na umu pokušaj širenja nuklearne moći i proliferacija nukelarnog oružja unutar međunarodnezajednice i sve češće vojne intervencije bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (NATO intervencije,kao i intervencije vojnih koalicija u Iraku, Avganistanu i slično).

21


danas. Zato prilikom analize bilo kog pojedinačnog poslovnog procesa unutar poslovnihorganizacija uvek treba imati na umu da način funkcionisanja jedne poslovne organizacije nepostoji od juče, već se zasniva na

idejama

koje su sazrevala vekovima unazad i prenosile se sajednog kontinenta na drugi.Ekonomska dimenzija globalizacije je ona kojom se danas brojni naučnici najviše bave.Jedan od razloga za to može biti činjenica da savremeni svetski ekonomski poredak počiva navelikom broju multinacionalnih kompanija koje neretko imaju budžete koji su veći i od budžetapojedinih postojećih država. Multinacionalne kompanije nisu samo privredni subjekti, većpostaju važni, uticajni i nezaobilazni politički akteri u globalnom poretku. Upravo zato ne trebada čudi ocena da se čitav novi svetski poredak bazira na postojanju ovakvih kompanija, kojepreko granica prenose ne samo robu i kapital, već i različite tehnologije

29

. Druga važnakomponenta ekonomske dimenzije globalizacije su svetske finansijske i ekonomskeinstitucije,pre svih Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. Uticaj ovih institucija na pojedinačnepolitike najvećeg broja država u svetu je očigledan i on progresivno raste onako kako ekonomskamoć i uticaj dotične države opadaju.Subjekti ekonomske dimenzije globalizacije nisu danas samo multinacionalne kompanije,već posebno i banke i berze

30

. Povezanost banaka i berzi se danas najbolje ogleda učinjenici daje u uslovima najveće globalne ekonomske krize koju pamti savremeni svet, likvidacija jednebanke dovela konsekventno do likvidacije drugih banaka. Kada je reč o berzama, iako susposobne da zajedničkim naporima ostvaruju veliki (globalni) profit, sa druge strane kriza kojumogu da generišu, takođe je globalnog karaktera

31

. Uz to, nužno je pomenuti globalizacijuberzanskog poslovanja koja je danas sve uočljivija, kroz spajanje berzi (poput kupovine berzeEuronekst od strane američke berze NASDAK). Stoga će mnogi autori sa pravom reći da

Upor. Džozef E. Stiglic,


, SMB-x, Beograd, 2002, str. 17-35.Videti u: Miorad Unković, Budimir Stakić,

Spoljnotrgovinsko i devizno poslovanje

, Univerzitet Singidunum,Beograd, 2009.Vrednost akcija na berzama u 2008/2009. godini smanjena je čak za trećinu u razvijenim državama, odnosno čak za 60% u državama trećeg sveta.

22


globalizacija ima svoj dualni karakter i da nosi niz protivrečnosti, o čemu će biti više reči uodeljku o protivrečnostima procesa globalizacije.Ovde je radi naučne objektivnosti, važno istaći da postoje među skepticima i oni autorikoji smatraju da je globalizacija u celosti, pa tako i ekonomska samo neophodni mit

32

. Uprkostakvim shvatanjima, činjenica je da globalizacija u svim svojim dimenzijama postoji i dalje i dapresudno utiče na živote pojedinaca, funkcionisanje društvenih i političkih grupa, ali i na radsavremenih poslovnih organizacija, što će biti pokazano u potonjim stranicama ovog istraživanja.

Gidensova tipologija dimenzija globalizacije

Gidensova tipologija dimenzija globalizacije posebno je važna za razumevanje fenomenaglobalizacije. Svetska kapitalistička ekonomija je pojam koji je Gidens preuzeo od pominjanogImanuela Valerštajna iz njegove teorije svetskog sistema. Ovakva ekonomija se, po shvatanjuove dvojice autora, zasniva na činjenici da kapitalizam ne poznaje granice nacionalnih država.Ova dimenzija je tesno povezana sa drugom dimenzijom, koju Gidens naziva

sistemomnacionalnih država,

tvrdeći da se nijedna od ove dve dimenzije ne može dovoljno spoznatipojedinačno, već samo u uzajamnoj povezanosti.Osnovni centri moći u svetskoj ekonomiji su kapitalističke države, koje su zasnovane naliberalnoj demokratiji kao obliku vladavine, ali i na (neo)liberalnom ekonomskom poretku ukome su kapitalistička preduzeća glavni oblik proizvodnje. Svaka od ovih država ima svojunacionalnu i međunarodnu ekonomsku politiku. Ono što im je, pak, zajedničko je, smatraGidens, odvojenost politike od ekonomije

33

i

vice versa

. Ovakvo Gidensovo shvatanje bi semoglo teorijski osporiti. Odvojenost politike od ekonomije bi mogla postojati samo uidealtipskoj situaciji, koja očigledno ne postoji u uslovima realpolitike savremenog doba.Istovremeno, teško se može reći da ekonomija postoji odvojeno od politike, kada je upravo

3 2

Paul Hirst and Grahame Thompson,

Globalization – A necessary myth?,

u:

Globalization in Question: TheInternational Economy and the Possibilities of Governance,

Polity Press, Cambridge, 1996.Videti: Entoni Gidens,

Posledice modernosti,

Filip Višnjić, Beograd, 1998, str. 74.

23

politika ona koja kreira ekonomiju jedne države i na nju presudno utiče. Naravno, moglo bi sepotpuno opravdano reći da je politika jedne države u velikoj meri determinisana i njenomekonomijom. Upravo zato, teško je složiti se sa Gidensovom tvrdnjom da su politika i ekonomijaodvojene. Naprotiv, pre bi se moglo reći da one

ne mogu biti odvojene

.Ono u čemu je Gidens bio potpuno u pravu, jeste činjenica da postoji širok prostor zadelovanje i globalne aktivnosti poslovnih korporacija, ukazujući na specifičnost da su ovakvekorporacije obično osnovane u jednoj državi, ali imaju svoja regionalna sedišta ili predstavništvau drugim državama. Moć ovakvih (multinacionalnih, transnacionalnih) korporacija je ogromna.Ipak, moć koju one poseduju ne može biti politička u onom kontekstu u kojoj moć posedujejedna država kao politički subjekt

par excellence

. Zato je Gidens u pravu kada kaže da su„države glavni akteri u okviru globalnog političkog poretka, a korporacije dominantni agentiunutar svetske ekonomije“

34

.Globalizacija vojne moći treća je ključna dimenzija globalizacije, koju navodi Gidens.Budući da smo ovoj dimenziji posvetili pažnju u prethodnim razmatranjima, na njoj se nećemoduže zadržati, ali ćemo istaći da posedovanje vojne moći uopšte ne mora da podrazumevaposedovanje ekonomske moći ili obrnuto. Naprotiv, brojni su primeri iz savremen svetskepolitičke istorije da države u razvoju koje su ekonomski veoma slabe, jesu vojno izuzetnomoćne. Čak i one države koje danas imaju najveću vojnu moć i poseduju nuklearna oružja, nemoraju nužno biti ekonomski bogate, moćne i najrazvijenije.Poslednja dimenzija globalizacije je

međunarodna podela rada

, koja se zasniva pre svegana sve očiglednijoj diferencijaciji između onih područja sveta koja su manje ili višeindustrijalizovana. Za razliku od ranijih perioda ljudskog društva, kada se podela rada bazirala napolnoj pripadnosti ili godinama starosti, globalna specijalizacija bazira se na različitim radnimzadacima, kvalifikacijama, oblicima proizvodnje ili čak regionalnih potreba. Ovakva globalnapodela rada, presudno je uticala na države u razvoju, tj. na takozvani Treći svet. Međunarodnaspecijalizacija je najviše uticaja na širenje savremenih tehnologija, koje danas imaju presudanuticaj na život savremenog čoveka.

Ibidem

, str. 75.

24

***

Sumirajući dve pomenute tipologije dimenzija globalizacije, može se doći do nekolikozaključaka. Najpre, ne postoji jedna, egzaktna i savršena tipologizacija dimenzija globalizacije,uključujući i dve pominjane. Ono što bi se moglo prigovoriti prvoj je da je suviše odelila četiripovezana aspekta fenomena globalizacije poput životne sredine, pojedinca, ekonomske, političkei vojne moći, odnosno ekonomskih, političkih, socijalnih i vojnih aspekata. Kada je reč o drugoj,moglo bi se reći da je čitavu globalizaciju svela na materijalne aspekte (vojnu moć, kapital,multinacionalne kompanije i slično), bez velikog obraćanja pažnje na

ideje

koje su dovele dotoga da raspored ekonomske, vojne ili političke moći danas u svetu bude takav kakvim gavidimo. Zato se, kao optimalan pristup ovom sveobuhvatnom procesu globalizacije, nameće onajinterdisciplinarni, koji istovremeno povezuje ekološke, političke, ekonomske, društvene,kulturne i druge aspekte, a unutar njih one o kojima piše Gidens, poput međunarodne podelerada, kapitalističke ekonomije i slično.Nemogućnost da se aspekti globalizacije posmatraju jednostrano, samo je jedan od dokazada je u teorijskoj operacionalizaciji ovog fenomena neophodno posvetiti pažnju suprotstavljenimteorijskim stanovištima o suštini globalizacije i vrednosnim sudovima o ovom fenomenu. Zatoteorijsku operacionalizaciju globalizacije zaključujemo analizom protivrečnosti globalizacije, upokušaju da utvrdimo koje je pozitivne, a koje negativne posledice sa sobom doneo ovajsveobuhvatni proces.

25

Está leyendo una previsualización gratis. Desbloquee el acceso completo con una prueba gratis.
Pages 26 to 72 are not shown in this preview.

Descargar con una prueba gratis

PROTIVREČNOSTI GLOBALIZACIJE

Na osnovu prethodno iznetih teorijskih razmatranja procesa globalizacije, nužno se namećepitanje: da li je globalizacija vrednosno pozitivan ili negativan proces? Može li se reći da jezahvaljujući globalizaciji život savremenog čoveka i njegova delatnost u svim sferama društva idruštvenog života, postala bolja i unapređenija u odnosu na periode pre ovako izraziteglobalizacije? Da li je globalizacija sa sobom donela jednakost u pravima i obavezamagrađanima širom sveta, a državama relativnu ekonomsku jednakost? Postoji li univerzalni modelekonomskog poretka koji bi svim državama unutar međunarodne zajednice garantovao boljitak,prosperitet i kontinuirani napredak? Ovo su samo neka od pitanja koja nalažu da se posebnapažnja posveti argumentaciji

pro et contra

globalizacije, odnosno da se pokuša utvrditi da li jeglobalizacija izrazito pozitivan ili negativan fenomen.O kontroverznosti procesa globalizacije piše i čuveni nobelovac, Džozef Stiglic, koji spravom postavlja pitanje kako je to jedna sila koja je donela toliko dobra postala takokontroverzna

35

. Koje se to pozitivne posledice globalizacije danas više nego jasno uočavaju?

Prvo

, globalizacija je sa sobom donela veliko otvaranje međunarodne trgovine i na taj načinnesumnjivo doprinela povećanju ekonomskog rasta i poboljšanju ekonomskog standarda brojnihdržava savremenog doba, pre svega onih koje se smatraju državama „Trećeg sveta“.

Drugo,

upravo zahvaljujući globalizaciji životni vek ljudi se produžio, posebno imajući u vidudemografske pokazatelje iz država u razvoju.

Treće

, ako bi se za pojedine periode ljudske istorijemoglo reći da su bili ispunjeni izolacionizmom i odeljenošću između država, treću veliku eruglobalizacije u kojoj živimo svakako odlikuje povećanje višestepene međuzavisnosti izmeđudržava, pojava, procesa i odnosa u njima.

Četvrto

, globalizacija je neretko doprinosila osećajuzajedništva unutar svetskog društva. Tako su brojni primeri globalne humanitarne pomoćinajugroženijim delovima sveta.

Peto

, globalizacija je doprinela širenju onih vrednosti na kojimapočiva savremeni politički poredak – vladavina prava, pravna država, ljudska i građanska prava i

Džozef E. Stiglic,


, SBM-x, Beograd, 2002, str. 18.

26


slobode, slobodno tržište, demokratija

36

i dr. Svi ovi elementi jesu neosporno elementineoliberalnog novog svetskog poretka u kome živimo, a za koji će mnogi reći da je uekonomskom smislu potpuno poražen najnovijom globalnom ekonomskom krizom, najvećomkoju svet pamti u savremenoj ekonomskoj i političkoj istoriji.Međutim, svi ovi navedeni parametri imaju i lice i naličje. Iako se zaista može reći naosnovu ekonomskih pokazatelja da je ekonomska globalizacija dopr inela povećanju standarda iekonomskog rasta brojnih država na svetu, ne može se reći da je sa sobom donela uspostavljanjeekonomske ujednačenosti

37

, a da je

ekonomija obima

nastala globalizacijom upravonajodgovornija za ekonomski rast i razvoj

38

. Ako je globalizacija samo donela pozitivneekonomske efekte, kako je moguće da se danas bruto društveni proizvod razvijenih državarazliku od najnerazvijenijih nekoliko desetina puta. Sa druge strane, ukoliko je standard ljudipostao bolji, kako se dogodilo da oko sedmina svetske populacije nema pristup vodi za piće, tetaj problem postaje jedan od dominantnih ekoloških, ekonomskih i političkih problemasavremenog doba. Najzad, ako je u ekonomskom smislu globalizacija donela samo dobro, kakoje moguće da se dogodila globalna ekonomska kriza nesagledivih razmera, od koje se dr žave isvetske ekonomske institucije još uvek oporavljaju.Ukoliko se tvrdi da se životni vek ljudi produžio, treba jasno napomenuti da takva tvrdnjanije nužno istinita, posebno imajući u vidu nerazvijene države sveta u kojima se i dalje umire odbakterijskih infekcija koje leči običan antibiotik. Nije li ideal da novi svetski poredak svimaobezbedi jednako pravo na život i jednako kvalitetnu socijalnu i zdravstvenu zaštitu? Ukolikojeste, mora se reći da je ta misija doživela svoj neuspeh, makar za sada, a ukoliko, pak, nije ondatreba reći da je ranije izneta tvrdnja o dužem životnom veku previše generalizovana i uopštena.

3 6

U prilog ovoj tvrdnji može se navesti čuvena teorija „talasa demokratizacije“ koju navodi čuveni SemjuelHantington (Samuel Hantington) u svom delu „Treći talas“ (videti:Semjuel P. Hantington,

Treći talas

, Stubovikulture, Beograd, 2004, str. 41-51).Ujednačenosti, a ne jednakosti – jer ekonomska jednakost kao koncept nije postojala i ne može postojati u praksi,već se može posmatrati samo kao jedan od ideala.

3 8

Ovde je važno napomenuti da postoje autori koji su isticali da povećanje proizvodnje ne donosi samo po sebiekonomiju obima i da je, sa druge strane, u ekonomijama obima jako teško konkurisati dominantnim ponuđačimaodređene robe (videti: Erik S. Reinert,

Globalna ekonomija

, Čigoja štampa, Beograd, 2006, str.62).

27


Međuzavisnost danas neupitno postoji. Međutim, da li je reč samo o međuzavisnosti iliipak o vesternizaciji čitavog sveta i usklađivanju postojećih vrednosti sa vrednostima Zapada izapadnog načina života. Ukoliko je reč o dominaciji Zapada, da li se može govoriti omeđu(sobnoj) zavisnosti ili je reč o nekoj vrsti latentnog imperijalizma? Ovo pitanje ostaje upotpunosti otvoreno za različite odgovore i različite argumentacije.Globalizacija nije donela samo zajedničku, globalnu humanitarnu pomoć onim delovimasveta koji su ugroženi prirodnim nepogodama ili kakvim drugim pošastima. Naprotiv, ne trebazaboraviti sve one situacije kada je kolektivna upotreba sile u ime zajedničkih vrednosti,dovodila do humanitarnih katastrofa širokih razmera. Upravo zbog brojnih primera iz savremenepolitičke istorije čovečanstva, teško je reći da je globalizacija samo stvarala humanitarnu pomoć,a ne i humanitarne katastrofe. Uz to, za razliku od perioda nastanka moderne dr žave, koja jejedina imala monopol nad sredstvima prinude, autori poput američkog mislioca Džozefa Naja(Joseph Nye) reći će da je upravo globalizacija dovela do

demokratizacije nasilja

, učinivšinasilne metode dostupnim ne samo državama, već i grupama i pojedincima.Najzad, demokratija jeste doživela svoje širenje u talasima, kako to kaže Hantington.Nesporno je da je nastala u Heladi nekoliko vekova pre Hrista i da se proširila na ostale krajeveplanete. Širenje

ideje demokratije

bilo je presudno i svakako je jedna od ključnih komponentisocio-političke globalizacije. Sve to ipak nije dovoljno da bi se nedvosmisleno zaključilo da jeglobalizacija demokratski proces i da nužno garantuje demokratiju. To što danas NarodnaRepublika Kina prihvata neka pravila slobodne tržišne ekonomije i postaje globalni takmacSjedinjenih Država, Evropske unije i Japana, ne znači da je prihvatila sva obeležja zapadnedemokratije. Sa druge strane, ni one države koje imaju svoje demokratske ustave više vekova,nisu uvek bile predvodnici liberalno-demokratskih ideja, već katkad i ideja rasne segregacije iaparthejda, čak i u vreme kada su bili globalni ekonomski igrači bez premca (npr. SjedinjeneDržave početkom druge polovine prošlog veka).Ovakva komparativna analiza jasno pokazuje da je globalizaciju teško okarakterisatijednom rečju kao pozitivan ili negativan proces. Zato smo mišljenja smo da je globalizacijupogrešno posmatrati kao kompaktnu celinu, upravo zbog postojanja velikog broja različitihdimenzija i dualnog karaktera koji svaka od ovih dimenzija, pa i globalizacija u celini ima.

28


TENDENCIJE GLOBALIZACIJE

Globalizacija o kojoj govorimo u savremenom značenju ovog pojma, sa sobom je donelaniz promena koje su presudno uticale na pojave, procese i odnose unutar društva i država širomsveta. Pre industrijske revolucije i velikih otkrića, bilo je nezamislivo da se sa jednog krajadržave može stići u drugi bez ogromnog trošenja vremena i novca. Niko tada nije mogao da sasigurnošću zna da će dve stotine godina kasnije, avionom biti moguće obići čitavu kartu sveta zanajviše jedan dan. U vreme kada su se ljudi dovikivali sa jednog uzvišenja na drugo, bilo je istotako teško poverovati da ćemo danas moći da ostvarimo komunikaciju sa bilo kim, u bilo komdelu sveta; da će biti moguće da istovremeno komuniciramo sa poslovnim partnerima uVašingtonu, Pekingu ili Nju Delhiju, a da ih uživo uopšte nismo videli; da će se važne odlukeneretko u velikim kompanijama donositi putem sastanaka održanih video-linkom ili nasatelitskim telefonskim sednicama. Sve ovo su samo neke od društvenih promena i promenadruštva koje je sa sobom donela globalizacija.Iako smo utvrdili da globalizacija ima svoje pozitivne i negativne posledice (ili boljerečeno efekte), postavlja se pitanje daljih tendencija i trendova kada je reč o ovomsveobuhvatnom fenomenu. U ekonomskom smislu,četiri su najznačajnije tendencije, odnosnotrenda globalizacije.

Prvo

, globalna ekonomija postaje sve više povezana, jer uprkos brojnimrazlikama među državama i narodima,

novac

se prirodno nameće kao zajednički jezik svih

39

.

Drugo,

životne šanse ljudi drastično se razlikuju u zavisnosti od države u kojoj žive.

Treće

,planeta postaje sve naseljenija. Skoro sedam milijardi ljudi na njoj predstavlja pravi globalniekološki rizik, ali i sve veći ekonomski problem, budući da resursa na planeti ima mnogo manjenego onih koji te resurse koriste.

Najzad

, beleži se porast antiglobalističkih pokreta

40

, koji su sve

Ovakvu tezu iznosi Džon Nesbit (John Naisbitt) u svojoj knjizi „Globalni paradoks“ iz 1994. godine.Prema Tomasu L. Fridmanu (Thomas L. Friedman), ovaj pokret nastao je 1999. godine na konferenciji Svetsketrgovinske organizacije u Sijetlu (Seattle) – videti u: Tomas L. Fridman,

Svet je ravan

, Dan graf, Beograd, 2007, str.488.

29


glasniji u protivljenjima globalnom ekonomskom i političkom poretku. Ove trendove i tendencijetreba imati na umu prilikom daljih razmatranja Teorijska operacionalizacija globalizacije otvorilaje brojna pitanja o karakteru, veku trajanja ili prirodi same globalizacije i njenih aspekata,odnosno dimenzija. Jako je malo odgovora koji su dati sa sigurnošću upravo zato što se oglobalizaciji ne može sa sigurnošću ereći ništa drugo osim da postoji i da

presudno utiče

naživote ljudi, funkcionisanje države, društva i svih društvenih grupa i organizacija, uključujući isavremene poslovne organizacije. Jedan od ciljeva teorijske operacionalizacije globalizacije bioje da omogući dalje deduktivno istraživanje savremenih poslovnih organizacija i procesa koji seodvijaju u njima.Ključni savremeni poslovni procesi u ovim organizacijama su upravo procesi odlučivanja,izvršavanja i kontrole nad donošenjem i izvršavanjem poslovnih odluka. Ovi

interni

41

savremeniposlovni procesi

biće posmatrani u daljem toku istraživanja kao

conditio sine qua non

zafunkcionisanje svake, pa i savremene poslovne organizacije. Ne može se zamisliti upravljanjeposlovnom organizacijom (menadžment) u globalnom društvu bez ova tri procesa. Zato ne trebada čudi što će mnogi autori isticati da danas postoji

internacionalizacija menadžmenta

, kaosastavni deo globalizacije čitavog sveta

42

.

Poslovna komunikacija

je poseban

interno-eksterniproces

i biće posebno analiziran u daljem toku našeg istraživanja. Analizom pomenutih procesapokušaćemo da potvrdimo generalnu hipotezu sa početka ovog istraživanja da savremeniposlovni procesi

ne postoje izvan okvira globalizacije

, a da jednako tako

globalizacija ne bi bilatakva kakva jeste bez savremenih poslovnih procesa

. Da li to znači da poslovni procesi nepostoje izvan globalizacije? Moglo bi se reći da ne znači nužno, jer se poslovni procesi teorijskiposmatrano mogu odvijati i u potpuno izolovanim zajednicama i okruženjima (bez obzira na(ne)kvalitet takvih poslovnih procesa). Ipak, za takve poslovne procese čak i kada bi bilipraktično izvodivi, ne bi se moglo reći da su savremeni, već tradicionalni ili predmoderni.Kako to kaže Gidens u nekoliko svojih tekstova, sve većoj globalizaciji doprineo je nesamo pad Berlinskog zida, već i sve intenzivniji razvoj i napredak informacionih ikomunikacionih tehnologija, kao i širenje multinacionalnih kompanija širom sveta. Upravo

Oni jesu u bitu interni, ali trpe eksterne uticaje i neretko imaju eksterno dejstvo i posledice.Videti u: Andrew J. DuBrin,

Essentials of management,

South Western CENGAGE Learning, Mason, USA, 2009.

30


tehničko-tehnološko znanje, kao i razvoj pomenutih tehnologija, dobri su primeri protivrečnostiprocesa globalizacije. To se najbolje vidi na primerima kako je razvoj komunikacionihtehnologija sa jedne strane čoveku omogućio da brže, lakše i bolje komunicira na velikimudaljenostima, ali je istovremeno omogućio sve brže otuđenje u društvu između pojedinaca kojiga sačinjavaju. Sa druge strane, razvoj industrije jeste doprineo bržem ekonomskom napretkunekih država, ali je doveo i do sve veće emisije štetnih gasova koji sve brže guše postojeći životna planeti. Zbog ovih, ali i brojnih drugih činjenica, nameće se pitanje da li je procesglobalizacije etički neodrživ? Zato su u pravu oni autori iz kritičke teorije o globalizaciji koji ćejasno ukazivati na negativne aspekte čitavog procesa i njegovo štetno dejstvo po životsavremenog čoveka i čovečanstvo u celini.Ključno mesto u savremenim poslovnim procesima i odnosima imaju ekonomskeorganizacije, odnosno organizacije sveta rada. Ove organizacije postaju ključni subjekti uglobalnom poslovnom okruženju, ključni donosioci ekonomskih i poslovnih odluka, realizatoriistih, ali i oni od kojih zavise životi velikog broja ljudi u uslovima globalnog i globalizovanogdruštva. U ovakvim organizacijama se odvijaju savremeni poslovni procesi: interni, eksterni ieksterno-interni. Upravo zato je neophodno posebnu pažnju posvetiti pojmu i konstitutivnimelementima poslovne organizacije, ključnim teorijskim aspektima organizacije, načinimaupravljanja savremenim poslovnim organizacijama i promenama koje su u njima nastaleprevashodno zahvaljujući različitim aspektima globalizacije i globalnog upravljanja.

31


POJAM ORGANIZACIJE

Sva aktivnost čoveka kao pojedinca od najranijih perioda ljudske istorije odvijala se krozrazličite vidove organizacija. Iako su prve organizacije bile u rudimentarnom obliku, njihovznačaj je kranje nesporan za razvoj celokupnog ljudskog društva i svih političkih, ekonomskih,pravnih, kulturnih i drugih aktivnosti u njemu. Zato je potpuno razumljivo shvatanje po komeorganizacije postoje jednako dugo koliko i ljudsko društvo. Organizacije se neretko shvataju narazličite načine: od onih sačinjenih od manjeg broja ljudi koji obavljaju određenu delatnost, dodržave kao organizacije

par excellence

ili međunarodne političke, odnosno ekonomskeorganizacije kao subjekta savremenih političkih, ekonomskih i drugih procesa i odnosa.U svakodnevnom diskursu, organizacija se najčešće shvata kao grupa ljudi usmerena kaostvarivanju određenih zadataka ili kao telo koje objedinjuje ili usklađuje delovanje većeg brojadruštava ili zajednica. Drugi pogled na organizaciju je procesni, tačnije onaj koji organizacijuvidi kao sposobnost čoveka, mogućnost da se tehnički i operativno uredi aktivnost i delanje ljudiu cilju ostvarivanja što boljih rezultata u različitim oblastima života. Ovakvo viđenje je, ponašem mišljenju, neopravdano, budući da pojam organizacije svodi na jednostrano viđenje istekao cilja, što ona nije i ne može biti. Organizacija može biti samo

sredstvo

za ostvarenje ciljeva ito ono sredstvo koje garantuje uspeh ako i samo ako se njome na adekvatan način

upravlja

(podvukao V.Dž.).Pre nego što pokušamo pojmovno odrediti organizaciju, valja odgovoriti na pitanje koji suosnovni razlozi nastanka organizacije. Drugim rečima, šta je to što čovek kao misleće biće nijemogao da učini, postigne ili ostvari kao individua, već samo u ili kroz organizaciju. Kako todobro zapaža Mijat Damjanović u svojoj studiji, čovek je stvorio organizacije „radi zaštiteživota, radi poboljšanja uslova života, radi zadovoljavanja čitavog niza potreba“

43

. U zavisnosti

dr Mijat Damjanović,

Organizacija i upravljanje

, Institut za političke studije Fakulteta političkih nauka, Beograd,1982, str. 15-16.

32


od tipa ciljeva koji se organizacijom želeo ostvariti, vremenom su nastajale političke,ekonomske, kulturne, verske, porodična i druge organizacije.Organizaciju je veoma teško precizno definisati, budući da postoji onoliko različitihviđenja i definicija organizacije, koliko je bilo onih koji su je definisali. Zato je svaka definicijasamo relativna i uslovna, uključujući i ovu našu. Pod organizacijom podrazumevamo relativnotrajan

44

, kontinuiran vid opštenja među ljudima koji se sačinjavaju, sa konkretnim i jasnodefinisanim ciljevima, svojom posebnom strukturom i načinom donošenja odluka. Ukoliko jednaorganizacija donosi poslovne odluke i ima ciljeve u oblasti poslovne ekonomije, takvuorganizaciju bismo mogli nazvati

poslovnom organizacijom

. Ove organizacije usmerene su nasticanje poslovne dobiti i postizanje ekonomskog uspeha u mikro i makro okruženju.Svaka organizacija ima svoje nužne konstitutivne elemente: jasno definisane ciljeve,precizno određenu strukturu i način donošenja odluka (mehanizme upravljanja). Ciljevi jedneorganizacije mogu biti određeni interno, ali i eksterno, usled delovanja snažnih spoljašnjihčinilaca. U uslovima globalnog društva, globalne ekonomije i izuzetno izražene višestepenemeđuzavisnosti, sve je češća pojava spoljašnjeg određivanja ciljeva jedne organizacije, pre svegaorganizacije sveta rada. Sledstveno tome, ciljevi više organizacija mogu determinisati iuslovljavati jedni druge u uslovima globalne ekonomije, u kojojje svaki subjekat, uključujući iekonomske organizacije, jednako važan i jednako uticajan. Onom brzinom kojom se događajupromene u njenom nacionalnom i globalnom okruženju, menja se i sama organizacija, a sa njomi njeni definisani ciljevi. Kako to navode mnogi autori, promena ciljeva organizacije, bićeosnovni uslov njenog opstanka

45

.Drugi vrlo važan konstitutivni element jeste

struktura organizacije

46

. Strukturaorganizacije zavisi od nekoliko različitih, a veoma povezanih činilaca. Najpre, struktura svakeorganizacije definisana je njenim osnovnim i sporednim ciljevima. Ukoliko je cilj jedne

4 4

Relativna trajnost proističe iz činjenice da je životni vek organizacije ograničen (zavisi od različitih internih ieksternih činilaca).

Ibidem

, str. 16.Ovde pod strukturom podrazumevamo ne samo institucionalnu sturkturu jedne organizacije, već i specijalizaciju,odnosno podelu rada između njenih članova.

33


organizacije da ovlada globalnim tržištem, njena struktura mora da bude definisana precizno idovoljno usložnjena, tako da se navedeni cilj može ostvariti na najbolji i najefikasniji mogućinačin. Drugo, organizaciona struktura definisana je nacionalnim okruženjem organizacije, tačnijepozitivno-pravnim propisima države u kojoj organizacija deluje i ostvaruje svoje ciljeve. Običnopozitivno pravo ne precizira tačnu strukturu organizacije, ali vrlo često navodi koje sveinstitucije ili organe jedna organizacija treba da ima u svojoj hijerarhijskoj strukturi. Najzad,struktura organizacije definisana je globalnim ambijentom i trenutkom u kome jednaorganizacija deluje. Kao što globalizacija ima ogroman uticaj na ekonomsko i političkoponašanje i delovanje države kao organizacije, tako ima i izuzetan uticaj na funkcionisanjeorganizacija sveta rada.Konačno, treći konstitutivni element svake organizacije jeste

decizionistički proces

. Nepostoji organizacija koja može da postoji i opstaje bez procesa donošenja različitih odluka.Odluke su ključne smernice svake organizacije, a od kvaliteta odluka zavisi da liće organizacijanapredovati, stagnirati ili nazadovati u svom realnom okruženju. Mehanizmi donošenja odluka uorganizacijama se veoma razlikuju i mogu zavisiti od zakonodavstva, ali i od poslovne kulture,običaja i identiteta, etičkih načela i pravila, ciljeva organizacije, demokratičnosti onih kojiodluke donose i slično. O samom procesu donošenja odluka i različitim modelimadecizionističkog procesa biće više reči u potonjim stranicama ovog našeg istraživanja.

34


TEORIJE O ORGANIZACIJI

Kako je to sjajno kazao Đerđ Lukač (György Lukács), organizacija je oblik

posredovanjaizmeđu teorije i prakse

. Najbolji dokaz za ove reči je činjenica da su najznačajnije teorije oorganizaciji i upravljanju organizacijama, pratile u stopu epohe razvoja društva i delatnu praksusamih organizacija. Zato ne treba da čudi što su prve teorije o organizaciji nastale početkomdvadesetog veka u vreme kada je industrijska revolucija uzimala maha, a fabrike postajale svebrojnije, dok su one najnovije koje ističu ulogu globalizacije poslovnih procesa i odnosa nastaletek pre oko deceniju i po. Budući da ne postoji pravo znanje bez teorije, niti se suštinaorganizacije može razumeti bez objašnjenja ključnih teorijskih postavki, ovo naše istraživanjenastavljamo kratkim analitičkim pregledom nekih od ključnih teorija o organizaciji i upravljanjuorganizacijom, pre svega klasičnih teorija Anrija Fajola (Henry Fayol) i Maksa Vebera (MaxWeber), savremene bihejviorističke teorije i teorije kulturnog sklada.

Klasična teorija organizacije

Klasična teorija organizacije nastala je na razmeđu devetnaestog i dvadesetog veka, u dobakada je industrijska revolucija uzimala svoj veliki zamah, a industrijska proizvodnja postajalasve intenzivnija i bogatija. Veliki broj fabrika, povećana brojnost radne snage, samo su neki odrazloga nastanka teorijskog mišljenja o tome kako je nužno

organizovati

radnike i uorganizacijama zavesti

disciplinu i red

. Gotovo uporedo dok je u Sjedinjenim AmeričkimDržavama, Frederik Vinslou Tejlor (Frederick Winslow Taylor) tvrdio da uspešnost industrijskeproizvodnje najviše zavisi od discipline samih radnika, u Evropi je lagano nastajalo teorijskomišljenje o tome kako je za produktivnost industrijske proizvodnje u radnim organizacijama,odgovorna isključivo administracija, odnosno uprava koja

donosi odluke

(podv. V.Dž).

35


Posebno mesto u klasičnim teorijama organizacije ima tzv. administrativna doktrina AnrijaFajola, koji je definisao upravljanje (menadžment) organizacijom kroz skup od pet upravljačkihaktivnosti: planiranje, organizovanje, komandovanje, koordiniranje i kontrolisanje. Ova Fajolovapodela upravljačkih aktivnosti je uglavnom ostala aktuelna i u savremenom dobu. Ukoliko bismoželeli da istaknemo u čemu je najveći značaj administrativne doktrine pomenutog autora, onda jesvakako u tome što je bio jedan od pionira shvatanja da se upravljačem organizacije ne rađa,nego se postaje. Drugim rečima, upravljanje organizacijom je veština poput bilo koje druge

47

,recimo upravljanja državom.Druga nezaobilazna teorija kada je reč o modernim organizacijama je svakako teorija obirokratskoj organizaciji koju je sačinio poznati Maks Veber. Razmatrajući tzv. idealni tipbirokratske organizacije

48

, Veber je tvrdio da je svaka organizacija u svojoj suštini zapravobirokratska i da se kao takva zasniva na dva neodvojiva elementa: racionalnom donošenju odlukai formalnim odnosima unutar organizacije. Osnovne karakteristike birokratske organizacije ticalesu se i visokog stepena specijalizacije unutar organizacije, bezličnosti (impersonalnosti) članovaorganizacije, angažovanja kadra na osnovu posedovanja tehničkog znanja i sposobnosti (veština)i slično. Ovakva organizacija za Maksa Vebera nije bila nikakvo stanje savr šenstva niti idealnostanje, već kako sam kaže „čisti oblik organizacije“

49

.Postavlja se opravdano pitanje zašto je Veber toliko insistirao na birokratskom modeluorganizacije i njenoj superiornosti u odnosu na druge vidove organizovanja. Po njegovomdubokom uverenju, čista birokratska forma organizacije omogućava da se dostigne

najvećistepen efektivnosti učinka

, a istovremeno omogućava i potpuno racionalnu kontrolu naddelanjem i ponašanjem ljudi koji su okupljeni u radnom procesu. Insistiranje na jasnodefinisanim pravilima unutar organizacije za Vebera je insistiranje na kontinuitetu i stabilnosti,budući da se ljudi menjaju mnogo lakše i brže nego definisana i uspostavljena pravila ponašanja idelanja unutar organizacije. Zato se opravdano kao ključne odlike ovakvog vida organizacijeneretko ističu: preciznost, stabilnost, pouzdanost i slično.

Stoner J. i drugi,

Menadžment

, Želnid, Beograd, 1997, str. 33.Upor. Mirjana Petković i drugi,

Organizacija

, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002, str. 35.Max Weber,

The Theory of Socioal and Economic Organization

, Free Press, New York, 1947, str. 329-347.

36


Klasična teorija organizacije imala je svoj smisao i opravdanje u trenutku u kome jenastala. U datom istorijskom momentu, mogla je da posluži kao najadekvatniji teorijski odgovor na date okolnosti ekspanzije industrijske proizvodnje, povećane brojnosti radne snage iliotvaranja sve većeg broja fabrika kojima je trebalo upravljati na valjan i efikasan način. Ipak, saaspekta savremenog globalnog društva, primena klasične teorije ima svoja nekolika stvarnaograničenja. Prvo, klasične teorije nisu dale valjane odgovore na pitanja spoljašnjih (eksternih)uticaja na privredu i ekonomski život i poredak. Razlog tome nije u najvećoj meri neznanjeautora, već činjenica da je globalizacija kao realitet dobila svoje prave okvire i dimenzije tek upretposlednjoj deceniji dvadesetog veka

50

. Drugo, došlo je do potpune promene konteksta ukome deluju organizacije sveta rada. Kapitalizam je dobio svoj zamah, a mnogiće danas reći daživimo, delamo i stvaramo u postkapitalističkom globalnom društvu. Stoga je svakakofunkcionisanje organizacija danas znatno drugačije od funkcionisanja organizacija u vreme kadaje kapitalizam kao oblik polit-ekonomskog poretka dobijao na zamahu. Treće, u uslovimaglobalnog društva i globalne ekonomije, odnos na relaciji zaposleni-uprava organizacije(menadžment) veoma se promenio. Svest zaposlenih, ali i svest upravljača danas je drugačija uodnosu na svest koja je postojala ranije. Istovremeno, postizanje efikasnosti danas je mnogodrugačije pitanje od postizanja efikasnosti pre stotinu ili dve stotine godina.Uprkos svim ovim novonastalim okolnostima, ne može se i ne treba reći da je klasičnateorija potpuno odbačena. Bez obzira na svoje brojne nedostatke, koje je vreme učinilo jasnijim,Veberova shvatanja o važnosti pravila i formalnih odnosa u organizacijama teško bismo mogliodbaciti. Isto važi i za shvatanje racionalnog donošenja odluka u samim organizacijama. Zato bibilo ispravnije reći da je klasična teorija organizacije i upravljanja organizacijom izgubila naobimu svoje primene (kvantitetu), ali ne i na kvalitetu svojihosnovnih teorijskih postulata ipolazišta.

Druga velika era globalizacije (prim.aut.)

37


Bihejvioristička teorija

U vreme kada je druga era globalizacije postajala sve intenzivnija, sredinom osamdesetihgodina prošlog veka, nastala je bihejvioristička teorija organizacije i upravljanja organizacijom.Za razliku od klasičnih teorijskih postavki, po kojima je uspeh organizacije zavisio od napor aradnika, upravljača organizacijom ili od čvrstine i jasnoće definisanih pravila, bihejviorističkateorija ističe važnost

ponašanja

kao ključne kategorije za uspeh jedne organizacije.U okviru ove teorijske škole mišljenja posebno su se razvila shvatanja o važnostiorganizacionog ponašanja i organizacionog razvoja. Organizaciono ponašanje je vrlo važansegment funkcionisanja organizacije koji obuhvata ne samo učenje o ponašanju, već i učenje ostrukturi organizacije, stilovima vođenja i upravljanja organizacijom, organizacione politike islično. Istovremeno, organizaciono ponašanje obuhvata i poslovnu komunikaciju, kao i procesdonošenja odluka. Bihejvioristička teorija upravljanja organizacijom je posebno važna, jer krozinsistiranje na organizacionim promenama, zapravo insistira na

upravljanju promenama jedneorganizacije

.Ova, neoklasična škola mišljenja, uspela je da sagleda do tada nesagledane fenomene,odnose i procese među kojima je posebno važno pomenuti usklađivanje opštih društvenihinteresa sa interesima same organizacije, neformalno povezivanje unutar organizacija,participativno vođstvo, ali i, što je posebno važno, veću

kontrolu

onih koji simbolizuju autoritetu organizacijama

51

. Značaj ovog teorijskog pristupa ogleda se i u teorijskoj inovaciji po kojoj jevažan čovek kao pojedinac, tj. kao višedimenzionalno biće, a ne samo kao puki izvršilacodređenih zadataka poverenih od strane onih koji upravljaju organizacijom i vode organizaciju.Upravo zato će u savremenom poslovnom ambijentu zavladati mišljenje da je za uspehposlovne organizacije jedan od ključnih i najvažnijih faktora motivacija pojedinaca, tj. subjekataprocesa rada i njegovo aktivno učestvovanje u procesu kontrole nad donošenjem i izvršavanjemposlovnih odluka unutar jedne poslovne organizacije.

Prema: Shrode, Voich,

Organization and Management

, Richard Irwin, In, Homewood, Illinois, 1974, str. 87-88.

38


Teorija kulturnog sklada

Najmlađa teorija organizacije i upravljanja organizacijama po vremenu nastanka jesteteorija kulturnog sklada, koja je nastala krajem poslednje decenije dvadesetog veka, zahvaljujućiteorijskim radovima Čarlsa Hendija (Charles Handy), a uporedo sa početkom treće velike ereglobalizacije, koja se ubrzano širila zahvaljujući sve većoj upotrebi savremenih informacionih ikomunikacionih tehnologija, ali i zahvaljujući sve bržem širenju različitih političkih,ekonomskih, društvenih i drugih vrednosti, ideja i ideala na globalnom planu.Zajedno sa globalizacijom u oblasti prava, politike, ekonomije, društva i drugih oblastiljudskog života, širila se i globalizacija poslovnih procesa i odnosa. Nakon pada Berlinskog zida,sa konačnim završetkom Hladnog rata koji je obuzimao Evropu i svet gotovo pola veka, dolazido ubrzanog širenja kapitalizma u državama koje su ranije pripadale tzv. istočnom bloku. Upravoovakav ambijent bio je pogodan za nastanak teorije kulturnog sklada, koja se pre svega baziralana činjenici da je organizaciona kultura, odnosno poslovna kultura ili društvena kultura uopšte odizuzetnog značaja za razumevanje organizacija i njihovo funkcionisanje

52

.Ukoliko bi trebalo odrediti koja je to ključna karakteristika teorije kulturnog sklada, ondaje to svakako uvažavanje različitosti. Pominjani Čarls Hendi je upozoravao na postojanje velikogbroja teorija koje teže da se proklamuju za univerzalne, važeće u svim društvenim okvirima iuopšteno u svim postojećim kulturama. Ovakvo shvatanje može se sa punim pravom nazvatineopravdanim i nedovoljno smislenim, ne samo zatošto je teško bilo koju teoriju proglasitiuniverzalnom u prostoru i vremenu, već i zato što je aksiom da postoji bezbroj različitih kultura(uključujući i poslovnu kulturu), običaja i vrednosti koje odlikuju poslovni i ekonomski život.Zato se mora napraviti jasna distinkcija između, recimo, japanske organizacione i poslovnekulture sa jedne i nemačke organizacione i poslovne kulture sa druge strane. Otuda Hendijev stavda je uspešno ono upravljanje organizacijom čije se aktivnosti pre svega zasnivaju na poštovanjunacionalne kulture kojoj jedna organizacija pripada i uvažavanju različitosti drugih kultura.Otuda maksima „misli globalno, deluj lokalno“ postaje izuzetno primenljiva kada je reč o teorijikulturnog sklada, koja je ostvarila veliki uticaj na akademske i poslovne krugove u svetu.

Upor. Mirjana Petković i drugi,

Organizacija

, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002, str. 49-50.

39


***

Veliki broj teorijskih pristupa organizaciji i upravljanju organizacijama pokušao je daodgovori na, čini se, jedno suštinsko pitanje. Ono glasi: da li je moguće pronaći modelupravljanja organizacijom koji bi obezbedio da na najefikasniji mogući način ostvarimo zadate iunapred utvrđene ciljeve organizacije. Ili, pak, sledstveno tome, da li postoji idealna strukturaorganizacije koja nam ostvarivanje tih ciljeva efikasno omogućava. Svaka od navedenihteorijskih škola mišljenja o organizaciji, u moru drugih koje nisu bile predmet našeg istraživanja,ima svoje neizostavne komponente kada je reč o viđenju modernih organizacija.Po našem mišljenju, savremena poslovna organizacija ne može ostvarivati efikasno svojezadate ciljeve bez jasno utvrđenih pravila svog delovanja i funkcionisanja. Istovremeno, vrlo jeteško ostvariti srednjoročne i dugoročne ciljeve ukoliko se organizacija bazira na neformalnomvidu opštenja i komuniciranja. Zato se iz Veberovog modela birokratske organizacije svakako i usavremenim uslovima mogu primeniti načela o racionalnom donošenju odluka i postojanjustabilnih pravila koja garantuju izvesnost u funkcionisanju same organizacije i njenih sastavnihkomponenti. Iz ovog klasičnog modela organizacije bismo lako mogli preuzeti i njenohijerarhijsko ustrojstvo, što će se posebno videti u horizontalnoj i vertikalnoj podeli nadležnosti izaduženja u svakoj savremenoj poslovnoj organizaciji. Podela zaduženja i obaveza, svakako neznači samo podelu privilegija prilikom odlučivanja i rukovođenja organizacijom, većpodrazumeva široki spektar obaveza i odgovornost u tako definisanom„lancu komandovanja“.Kada je reč o bihejvioralnoj teoriji organizacije, ne može se osporiti činjenica da psihološkielementi poput motivacije imaju vrlo važno mesto u funkcionisanju svake savremene poslovneorganizacije. Bez obzira na krutost pravila i hijerarhijsko ustrojstvo organizacije, nedostatak motivacije može da bude veliki kamen spoticanja u efikasnom ostvarenju ciljevaorganizacije isvakako veliki nedostatak u njenoj strukturi.

40


Najzad, uslovi globalizacije, globalnog društva i globalne ekonomije nalažu da je svetpostao „globalno selo“ u kome nijedna distanca nije nepremostiva uključujući i one kulturne.Zato je posebno važno imati na umu da poslovne kulture uslovljavaju jedna drugu i da ne postojeodeljeno jedna od druge, već se kao i sve druge sfere društvenog života u širem smisluposmatranja, nalaze u stanju intenzivne međuzavisnosti i pod velikim uticajem globalizma. Stogaje veoma važno uvažiti elemente nacionalne kulture prilikom posmatranja jedne (poslovne)organizacije, kako bi njeno razumevanje bilo lakše, bolje i kvalitetnije.Zbog svega navedenog, nameće se zaključak da teorije ne mogu samostalno da odgovorena pitanja kako najbolje upravljati organizacijom u uslovima globalnog društva i globalneekonomije. Naprotiv, nijedna teorija ne treba da pretenduje da da opšte i univerzalne odgovorena ovo pitanje, već samo da otvori nova pitanja na koja će odgovore davati praksa u godinama idecenijama koje dolaze, na isti način na koji je praksa demantovala neke stavove Vebera, aafirmisala neke stavove Hendija, na primer.Različita teorijska viđenja, uslovila su razlčite postavke o tipologizaciji organizacija,kojima se bavimo u narednim stranicama ovog našeg istraživanja, a koja će pomoći u lakšemrazumevanju upravljanja organizacijama i savremenim internim, eksternim i interno-eksternimposlovnim procesima koji se u njima događaju pod uticajem globalizacije i globalnog društva iekonomije.

41


PODELA ORGANIZACIJA

Svaka podela organizacija je relativna i uslovljena je reperom takve podele, ali i teorijskimpristupom u analizi same organizacije. Postoji više desetina različitih podela organizacija naosnovu različitih kriterijuma, ali ćemo se za potrebe ovog našeg istraživanja i lakšegrazumevanja savremenih poslovnih procesa i odnosa u njima, zadržati samo na onima kojesmatramo najznačajnijim ili najzastupljenijim u akademskom diskursu.Budući da smo kao prvu neizostavnu komponentu svake organizacije imenovali cilj,odnosno svrhu postojanja organizacije, to će biti ujedno i prvi kriterijum podele organizacije,koji preuzimamo od čuvenog sociologija Parsonsa (Parsons). On je, imajući u vidu razlilčitefunkcije koje organizacija obavlja, iste podelio na proizvodne, političke, integrativne iorganizacije podržavanja. Osnovna funkcija proizvodnih je stvaranje materijalnih dobara;političkih – obezbeđivanje ostvarenja društvenih ciljeva u celini; integrativnih – usklađivanje inadilaženje različitosti i savladavanje različitih interesa pojedinih delova društva; organizacijapodržavanja – obezbeđivanje kontinuiteta društva kroz izvršavanje određenih aktivnosti

53

.Imajući u vidu način funkcionisanja i upravljačku strukturu same organizacije, one semogu podeliti na: funkcionalne (svi njeni delovi funkcionišu samostalno i autonomno), linijsko-štapski (postoji ekvilibrijum između linije komande i uloge štaba), linijski (potpuna prevlast idominacija linije komande) i odborski (postoji kolegijalno telo uz koordinaciju aktivnosti)

54

.Jako važna podela organizacija može se izvršiti na osnovu elemenata upravljanjaorganizacijom i to: u odnosu na karakteristike planiranja, odlučivanja, organizovanja,koordinacije (usklađivanja) i kontrole u organizaciji.

T. Parsons,

Structure and Process in Modern Society

, The Free Press, New York, 1960, str. 45-46.Prema: E. Pusić,

Nauka o upravi

, Školska knjiga, Zagreb, 1978, str. 165.

42


Organizacije se istovremeno mogu podeliti u zavisnosti od toga kom specifičnom sistemupripadaju na ekonomske, političke, društvene, kulturološke, tehnološke

55

.

***

Razgranata tipologija različitih vrsta i oblika organizacija, ukazuju ne samo na uslovljenostorganizacija njihovim ciljevima i funkcijama, već i na veliki uticaj koji organizacije trpe pod„prisilom okruženja“

56

u užem ili širem smislu. Upravo zato se ne može reći da je u svakojorganizaciji zastupljen istovetan način upravljanja i rukovođenja, a istovremeno je teškoorganizacije generalno okarakterisati kao one koje imaju centralističko, odnosnodecentralizovano upravljanje i rukovođenje. O ovim aspektima funkcionisanja organizacija bićeviše reči u konkretnoj analizi različitih modela upravljanja i rukovođenja organizacijama upotonjim stranicama ovog našeg istraživanja.

5 5


Organizacija i upravljanje,

Institut za političke studije Fakulteta političkih nauka, Beograd,1982, str. 25.

Ibidem,

str. 29.


43


SAVREMENI POSLOVNI PROCESI

Savremeni poslovni procesi se najvećim delom upravo odvijaju u organizacijama svetarada, pod kontinuiranim i presudnim uticajem globalizacije kao fenomena koji, posebno odpočetka osamdesetih godina dvadesetog veka, izrazito utiče na oblikovanje ekonomije i svihekonomskih (samim tim i poslovnih) procesa i odnosa. Konkretna analiza poslovnih procesapokazaće da se njihova savremenost ne ogleda samo u konkretnom vremenskom periodu u komse posmatraju, sa početka dvadesetprvog veka, već da njihova savremenost upravo leži udominantnom i presudnom uticaju ekonomske i drugih vidova globalizacije na poslovnuekonomiju. Uticaj globalizacije se posebno ogleda u transformaciji samog decizionističkogprocesa iz teritorijalno-političke u funkcionalističku sferu (sistem).Globalna ekonomija, nastala zahvaljujući, kako smo već naveli, padu Berlinskog zida,kraju Hladnog rata, širenju informacionih i komunikacionih tehnologija, ali i širenju ulogemultinacionalnih kompanija kao svojih ključnih subjekata, doprinela je stvaranju novog svetarada

57

, u kome je više nego ranije izražen reinženjering poslovnih procesa. Ukoliko je sredinomdevetnaestog veka, dok su lagano nastajale prve nacionalne države, a proces industrijalizacije tek bio u povoju, bilo potpuno smisleno i logično da postoji jedan oblik specijalizacije, tj. podelerada i akcenat na, uslovno rečeno, nacionalnoj ekonomiji, s početka trećeg milenijuma okolnostisu se bitno promenile. Specijalizacija koju danas poznajemo se više ne svodi na stajanje zapokretnom trakom u fabričkom postrojenju, niti je ekonomski izolacionizam pravi put zapostizanje željenih poslovnih i ekonomskih rezultata. Jednako tako, ukoliko je pre gotovo dvaveka, bilo potpuno prirodno da oni koji upravljaju organizacijama sveta rada budu

nadzornici

čitavog proizvodnog procesa, danas su upravljači mnogo manje nadzornici, a mnogo viševizionari, treneri, stratezi, kreatori ideja i njihovi korealizatori. To zapravo znači da u uslovimaglobalne ekonomije i savremenih poslovnih procesa dolazi i do promena uloga u organizacijamasveta rada, o čemu će posebno biti reči na idućim stranicama ovog našeg istraživanja.

5 7

Upor. Michael Hammer, James Champy,

Reinženjering tvrtke

–

manifest za poslovnu revoluciju

, Grafotisak,Zagreb, 2005, str. 67.

44


Procesi koji se tiču organizacija sveta rada mogu se grubo podeliti na interne, eksterne iinterno-eksterne (kombinovane ili mešovite). Pod internim poslovnim procesimapodrazumevamo decizionistički proces u celini, odnosno proces donošenja odluka, izvršavanjadonetih odluka i kontrole nad donošenjem i izvršavanjem donetih odluka. Ovaj model ćemo zapotrebe ovog našeg istraživanja nazvati OIK model (skraćeno: odlučivanje-izvršavanje-kontrola). Eksternim poslovnim procesima nazvaćemo one procese koji su isključivo usmerenika spoljašnjem okruženju, bilo da je reč o makro ili mikro okruženju (npr. marketing, promocijaodređenih poslovnih odluka i slično)

58

. Interno-eksterni poslovni procesi su oni koji se uporedoodvijaju unutar organizacije sveta rada, ali i izvan nje. Ključni eksterno-interni proces, po našemsudu, jeste proces poslovnog komuniciranja, zasnovan na

informacijama

. Bez informacija, asledstveno i bez poslovnog komuniciranja nemoguće je zamisliti savremenu poslovnu ekonomijui poslovne procese i odnose koji karakterišu savremene organizacije sveta rada. Informacije sujedna od ključnih paradigmi te i takve savremenosti, „suštinski preduslov i rezultat delatnosti“

59

.Upravo iz navedenih razloga, posebnu pažnju ćemo na narednim stranicama ovogistraživanja, posvetiti svakom od navedenih poslovnih procesa i pokušati da ukažemo naelemente savremenog i savremenosti u njima, kada je reč o formi u kojoj se pojavljuju danas, alii kada je reč o njihovom sadržaju.

Ovde je neophodno napomenuti da su ovakvi poslovni procesi samo uslovno rečeno eksterni. Razlog tome leži učinjenici da se sve odluke, uključujući i one o marketingu, promovisanju određenih ciljeva, ideja ili ideala jedneposlovne organizacije, donose unutar, a ne izvan nje, te je koren svih eksternih poslovnih procesa unutar sameorganizacije (internog karaktera).Prema: Milan I. Miljević,

Poslovna etika i komuniciranje,

Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008, str. 284.


45


DECIZIONISTIČKI PROCES UORGANIZACIJAMA SVETA RADA

Uticaj globalizacije na strukturu i funkcionisanje organizacija sveta rada u savremenimokolnostima i društvenim uslovima, najviše se ogleda u preslikavanju modela donošenja odlukana nadnacionalnom planu, u polje poslovne ekonomije. Ovo preslikavanje ogleda se u promeninačina donošenja odluka, drugačijim vidovima sprovođenja donetih odluka, ali i drugačijimnačinima kontrole. Pod ovim pojmom „drugačiji“ ovde podrazumevamo manje ili veće promeneu formalnim ili materijalnim aspektima procesa donošenja odluka (decizinositičkog procesa)

60

.Za potrebe ovog istraživanja pod decizionističkim procesom pored donošenja odluka,podrazumevaćemo i njihovu implementaciju, odnosno izvršavanje, ali i kontrolu, odnosnonadzor nad donošenjem i sprovođenjem donetih odluka.

Šta je odluka?

Pod odlukom se podrazumeva pisana ili nepisana, formalna ili neformalna, unilateralna ilimultilateralna aktivnost, kojom se, kako navode neki autori, vrši izbor između jedne ili višealternativa (mogućnosti), kako bi se na najefikasniji mogući način ostvario željeni cilj. Zato netreba da čudi što jedan od najpoznatijih savremenih autora iz oblasti teorijeorganizacije iupravljanja, Piter F. Draker (Peter F. Drucker), kaže da delotvorna odluka mora da odgovarasvojoj svrsi, tj. svome cilju

61

. Istovremeno, ne treba zaboraviti da odluka, kao naša konkretnajedinica posmatranja u ovom istraživanju, uvek nastaje kao posledica procesa

odlučivanja

62

.

6 0

Drugačiji karakter decizionističkog procesa ogleda se i u pojavi sve veće standardizacije pravila u različitimsferama ekonomskog i drugih oblika društvenog života. Ova i ovakva standardizacija otvara pitanje da li u uslovimastandardizacije jeste uopšte moguće izraziti sopstveni identitet.Upor. Piter F. Draker,

Iz dana u dan

, Adizes, Novi Sad, 2006, str. 314.Prema: Marijana Petković i dr.,

Organizacija

, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002, str. 431.

46


Ovaj proces može, ali ne mora biti jasno formalizovan, već se vrlo često odluka možedoneti i izvan formalnih konstitutivnih pravila funkicionisanja jedne organizacije sveta rada.Neformalno odlučivanje se, doduše, uglavnom vezuje za odluke koje nisu od najvećeg značaja,niti imaju presudan uticaj na funkcionisanje jedne organizacije ili ostvarenje unapred utvr đenihciljeva i funkcija

63

. Sa druge strane, ukoliko je reč o odlukama od kojih suštinski, nedvosmislenozavisi ostvarivanje zadatih ciljeva, mora da postoji jasno definisani, formalni proces odlučivanjasa svim svojim elementima, jer je to jedini način da se pokuša doneti ispravna odluka, sanajvećim šansama za poslovnu efikasnost i uspešnost.Ciljevi u svakoj organizaciji imaju dualni karakter: oni su istovremeno i vodilja zadonošenje odluka, ali i odluka

per se.

Drugim rečima, nemoguće je donositi kvalitetne poslovneodluke, bez najpre jasno definisanih ciljeva same organizacije sveta rada. Ovi ciljevi mogu bitikratkoročni, srednjoročni ili dugoročni, u zavisnosti od vremenskog perioda očekivanerealizacije istih. Istovremeno, utvrđivanje nekih ciljeva već je odluka sama po sebi, pa se zatočesto kaže da između ciljeva i odlučivanja (odluke) postoji ekvivalentni logički odnos. Upravozato je ispravno reći da je odluka ne samo rezultat procesa odlučivanja, već i izbor izmeđunajmanje dve ili više alternativa (mogućnosti).

Upravljanje i/ili rukovođenje organizacijom?

Vrlo često se, čak i u akademskim diskusijama i debatama, može primetiti potpuno laičkopoistovećivanje procesa upravljanja i rukovođenja organizacijom, pri čemu se oba ova pojma bezikakvih opravdanih razloga koriste čak i kao sinonimni pojmovi. Ono što je zajedničkoupravljanju i rukovođenju jeste da su oba

procesi bez kojih je nemoguće zamisliti funkcionisanjebilo koje savremene organizacije sveta rada

(podv. V.Dž.). Ipak, u formalnom, ali i umaterijalnom smislu, među ovim pojmovima postoje i moraju postojati određene razlike na kojeukazuju neki autori iz oblasti nauke o organizaciji i upravljanju, uz napomenu da po ovompitanju ne postoji jedinstveni teorijski pristup.

Ciljevi i funkcije jedne organizacije su

uzajamno determinišući

i nedvosmisleno zavise jedni od drugih.

47


Tako neki autori ističu da se pod pojmom

upravljanja

podrazumevamo sveukupneaktivnosti koje se preduzimaju radi izvršenja određenih funkcija, koje su neophodne zaostvarivanje ciljeva jedne organizacije sveta rada. Sa druge strane, pod pojmom

rukovođenja

,podrazumevamo isključivo „aktivnosti usmeravanja, ponašanja ljudi, odnosa i procesa izmeđuljudi i povodom ljudi“

64

. Drugim rečima, pod upravljanjem se podrazumevaju procesiodlučivanja, planiranja, organizovanja, kontrolisanja i koordinacije. Stoga prositiče da je procesrukovođenja uži od pojma upravljanja, a sledstveno tome i nadležnosti rukovodioca uže i manjepo obimu od nadležnosti upravljača. Ovo je naravno samo jedan teorijski pogled na ova dvaprocesa. Sa druge strane, autori poput pominjanog Pitera F. Drakera ist iču da je „upravljanjeuvek proces donošenja odluka“

65

, vezujući na taj način odlučivanje kao proces, direktno inedvosmisleno za proces upravljanja organizacijom.Imajući u vidu ova dva različita teorijsko-empirijska pristupa, smatramo da je potpunoakademski neopravdano i pogrešno isključiti proces donošenja odluka (odlučivanje) iz bilo kogod ova dva procesa, rukovođenja i upravljanja. Naime, čak i ako prihvatimo kao istinitu teorijskutvrdnju navedenog autora da je odlučivanje vezano samo za upravljanje organizacijom, tonipošto ne može i ne sme da znači da rukovodilac u organizaciji (organizacijom) ne donosiodluke. Naprotiv, proces donošenja odluka je nit koja povezuje

sve nivoe

unutar jedneorganizacije sveta rada, uključujući i rukovodeći, odnosno upravljački nivo.Sa druge strane, iz akademskih razloga valja napomenuti da se u savremenim poslovnimuslovima, sve češće koristi reč potekla iz engleskog jezika – menadžer (eng.

manager

). Uzvaničnom prevodu na srpski jezik, ova reč bi značila osobu koja „rukovodi nekim preduzećemili delom preduzeća: upravnik, direktor“ ili pak, osobu koja „vodi posao osobe ili grupe u svetujavnih nastupa“

66

. Budući da je sam sadržaj onoga što savremenici danas nazivajumenadžmentom mnogo obuhvatniji u odnosu na prevod koji se koristi, ostajemo dosledniupotrebi termina

nauka o organizaciji i upravljanju

(umesto menadžment).

6 4

Mijat Damjanović,


Institut za političke studije Fakulteta političkih nauka, Beograd,1982, str. 39.Peter F. Drucker,

The Practice of Management

, Harper and Row, New York, 1954, str. 395.Akademik Ivan Klajn, dr Milan Šipka,

Veliki rečnik stranih reči i izraza

, Prometej, Novi Sad, 2007, str. 751.

48


Neka od sledećih suštinskih pitanja koje se nameće jeste koje su osnovne vrste odluka, kosu donosioci odluka i kako se odluka donosi.

Vrste odluka

Piter F. Draker govori o dve vrste odluka: operativnim i strategijskim (strateškim)odlukama

67

. Operativne odluke su one koje se donose svakodnevno, u već poznatim uslovima ipoznatim okolnostima, a čija osnovna svrha ili funkcija jeste rešavanje problema koji seponavljaju. Dakle, nema velikog broja mogućih alternativa, a odluka se donosi tako što senajviše vodi računa o ekonomičnosti donete odluke. Sa druge strane, strategijska ili moždapravilnije, strateška odluka jeste ona koja se donosi u vrhu jedne organizacije (sveta rada).Strateška odluka se uvek tiče definisanja cilja ili iznalaženja sredstava za ostvarenje većdefinisanog cilja. Pored toga, ovakve odluke se po Drakerovom sudu, mogu ticati i strukturesame organizacije, načina njenog funkcionisanja ili drugih pitanja dugoročnog karaktera i oddugoročnog značaja za delovanje i funkcionisanje date organizacije. Ono što ovakve odluke,pored nivoa odlučivanja, razlikuje od operativnih odluka, jeste i procedura koja je kada je reč oovakvim odlukama, prilično kompleksna i počinje definisanjem pravog problema.Druga linija podele, odnosno vrsta odluka, jeste podela na programirane i neprogramiraneodluke. Programirane odluke su one koje se donose rutinski, gde su problemi već poznati, aprocedura donošenja ovakvih odluka je uobičajena i najčešće se zasniva na praksi ili iskustvu.Neprogramirane odluke su one kojima se rešavaju novonastali problemi, koji sa sobom noseveću neizvesnost i veći rizik po organizaciju i njeno funkcionisanje. Ovakve odluke je nemogućerešiti bez radikalnih promena hipoteza ili promene odnosa u samoj organizaciji

68

.Naravno, svaka podela odluka je samo relativnog karaktera i zavisi od teorijskog pristupadecizionističkom procesu unutar jedne organizacije. Zato treba reći da bismo odluke mogli lako

Piter F. Drucker,


, Harper and Row, New York, 1954, str. 396-397.Prema: H. Simon,

The New Science of Management Decision

, Harper and Row, New York, 1960, str.35.

49


podeliti i na formalne i neformalne, pismene ili usmene (pisane ili nepisane), odluke visokogrizika ili odluke manjeg rizika, tehničko-tehnološke i interesne odluke, one sa ekonomskim,pravnim, političkim, društvenim posledicama i slično.

Ko su donosioci odluka u organizacijama: jedan i/ili više njih?

Kako smo već istakli, odlučivanje je sveobuhvatan proces unutar jedne organizacije svetarada. Ne slučajno, nazvali smo ga internim poslovnim procesom, jer se odluke donose

u

i

unutar

organizacije i imaju prevashodno interne efekte koji mogu izazvati i eksterne posledice nadelovanje ili poziciju organizacije sveta rada u uslovima globalnog tržišta i globalne ekonomije.Jedno od pitanja na osnovu koga se prilično jasno može uočiti uticaj globalizacije na savremeneposlovne procese i savremene poslovne organizacije, jeste

ko su donosioci odluka

, na kojimnivoima se odluke donose i, konačno, da li je proces odlučivanja ostao centralizovan, ili je poddominantnim uticajem globalizacije postao decentralizovan.Odluke se u organizacijama donose na svim nivoima. Zatoćemo ovde napraviti formalnu imaterijalnu distinkciju između onih odluka koje Draker naziva operativnim i strategijskim. Zapotrebe ovog našeg istraživanja i konkretnu analizu decizionističkog procesa, posmatraćemostrateške odluke iz dva razloga. Prvo, ove odluke su one koje se donose na vrhu, a drugo, oveodluke imaju ogroman značaj za funkcionisanje organizacije, pa čak i za njeno dugoročnopostojanje. To znači da ih donosi ili jedan organ unutar organizacije iličak neretko jedna osoba,pojedinac. Izbor donosioca ključnih odluka prepušten je osnivačima organizacije koji uosnivačkom aktu (najčešće u Statutu organizacije) jasno definišu ko i na koji način donosinajvažnije odluke unutar jedne organizacije. Ukoliko se vratimo u predmoderni period, odnosnoperiod početka industrijske revolucije širom Zapadne Evrope u devetnaestom veku, odlučivanjeje bilo stvar

jedne osobe

, koja je svoju moć crpela upravo u centralističkom načinu vođenja iodlučivanja unutar organizacije. Istini za volju, ovakve organizacije su bile najčešće vlasništvodržave, koja je potpuno suvereno postavljala upravljača jednom organizacijom, neretko na

50


osnovu arbitrernih i neobjektivnih kriterijuma. Interes države za organizacije čiji je bila osnivač,proisticao je iz želje da država bude što snažnija i ekonomski što moćnija u uslovima i ambijentukoji je lagano nagoveštavao nastanak novih nacionalnih država, ali i prvi sukob svetskih razmerau decenijama koje su dolazile.Zahvaljujući dominantnom uticaju globalizacije, a to se ovde mora istaći, došlo je dopromene strukture poslovnih organizacija (organizacija sveta rada).Širenje ideja liberalizma,odnosno liberalne, slobodne tržišne ekonomije (

laissez-faire

), doveo je do ideje o privatnomvlasništvu nad organizacijom sveta rada. Država kao nekadašnji ključni regulator ekonomskogživota gubi svoju osnovnu ideološku potku upravo zahvaljujući širenju

globalne ideje

69

(podv.V.Dž.) o tome da državno vlasništvo treba da bude zamenjeno privatnim. Dakle, prvičinilac odkoga zavisi izbor donosioca strateških odluka, jeste vlasnička struktura same organizacije. Nezbog toga što će državni nameštenik nužno lošije odlučivati, niti zbog toga što će privatni vlasnik

a priori

to činiti bolje, već zbog toga što je globalizacija kao sveobuhvatan proces, sa idejomliberalne ekonomije, donela još jednu suštinski važnu ideju

personalne decentralizacije

.Decentralizacija se nije odnosila samo na državno uređenje, horizontalnu i vertikalnu podeluvlasti u državi kao političkoj organizaciji

par excellence

. Naprotiv, ovaj i ovakav model podeleodgovornosti, nadležnosti, ali i

prava na donošenje strateških odluka

, preslikao se vrloverodostojno i na savremene organizacije sveta rada učijim osnivačkim aktima je najčešćeobezbeđena, makar formalna, transparentnost i demokratičnost u donošenju odluka. Ovaformalna demokratičnost se ogleda u činjenici da strateške odluke gotovo nikad ne donosi

pojedinac (jedna osoba)

, već to uvek čini uz pomoć

nekoliko ljudi

, koji poseduju adekvatnaznanja, veštine i imaju određene ideje

70

. Imajući u vidu navedeno,

ideologija

71

bi mogla bitidrugi činilac koji definiše način donošenja odluka i izbor donosioca strateških odluka uorganizaciji.

6 9

Ne treba zaboraviti neke od ključnih definicija globalizacije koju su izneli Tomas Fridman i Džozef Stiglic, ukojima se ističe da je globalizacija upravo širenje ideje o tržišnoj ekonomiji (širenje ideje kapitalizma).Upor. Piter F. Draker,

Iz dana u dan

, Adizes, Novi Sad, 2006, str.315.Ovde reč

ideologija

treba shvatiti uslovno, ne kao nauku o idejama, niti kao političku ideologiju, već kao skuppolitičkih i ekonomskih ideja, koje mogu biti preslikane sa nacionalnog (državnog) nivoa, na nivoe unutar jedneradne organizacije, pod presudnim uticajem procesa globalizacije.

51


Centralno odlučivanje je loše, zato što ne ostavlja prostora za internu debatu o tome kojaod ponuđenih alternativa je najbolja. Istovremeno, ne ostavlja prostora za traganjem zakompromisima koji moraju biti pravljeni kada se donosi jedna strateška odluka od koje na kratak ili dugi rok zavisi delovanje i budućnost same organizacije. Ipak, od centralnog odlučivanja jekatkad mnogo opasnije po organizaciju da ima formalnu personalnu decentralizaciju. Formalnopostojanje većeg broja ili makar nekolicine ljudi koji su u stanju da utiču na sadržaj strateškeodluke, nipošto ne mora da znači da takvo odlučivanje zaista postoji. U uslovima nedovoljneposlovne svesti ili nepostojanja odgovarajućeg sistema vrednosti, vrlo je izvesno da jedna osobadonese odluku, dok je drugi samo formalno prihvate, bez prava na konstruktivnu kritiku ilisavetodavno mišljenje. Ovakav prelazni oblik organizacije između centralne i decentralizovane,nauka naziva centralizovanom organizacijom.Transformisanje personalno centralnih u personalno decentralizovane organizacije svetarada je proces koji traje i koji će trajati u decenijama pred nama. Brzina završetka ovog procesakoincidira sa brzinom širenja globalizacije i brzinom usvajanja ideja na kojima se danas zasnivaekonomija znanja, odnosno globalna ekonomija, koja iznad ličnih interesa participan(a)ta uprocesu donošenja odluka, stavlja uvek opšti interes organizacije i njenu ekonomsku i društvenudobit (korisnost).

Načini donošenja odluka: racionalno i/ili intuitivno odlučivanje?

Pitanje kojim zatvaramo diskusiju o načinima donošenja odluka unutar jedne organizacijesveta rada jeste pitanje različitih modaliteta, tj. načina donošenja poslovnih odluka. Od načina itehnike donošenja odluka zavisi ne samo kvalitet same odluke, već i demokratičnost celogdecizionističkog procesa. Nauka o organizaciji i upravljanju najčešće pominje dva tipična načinadonošenja odluka: racionalno i intuitivno odlučivanje.Racionalno donošenje odluka često se naziva tradicionalnim ili tradicionalističkimnačinom donošenja odluka. Razlog ovakvim sinonimnim nazivima verovatno leži u činjenici daje jedan od autora iz tradicionalnog pristupa organizacijama, Maks Veber, bio izričit u stanovištu

52


da se u organizacijama (koje su uvek birokratskog karaktera) odluke donose racionalno. Suštinaracionalnog donošenja odluka ogleda se u postojanju dve ili većeg broja alternativa(mogućnosti), od kojih donosilac odluke uvek bira jednu kojoj se priklanja i na osnovu njedonosi adekvatnu, odgovarajuću odluku. Racionalno donošenje odluka kako to uočavaju nekiautori

72

, zasniva se na

principima naučnog mišljenja i logičkog rasuđivanja

. Kako to navodiPiter F. Draker, ovakav način donošenja odluka zasniva se na pet povezanih faza, odnosno petpovezanih procesa: definisanje problema, analiza problema, razmatranje i definisanje alternativa,odabir jedne od ponuđenih alternativa i njena evaluacija i sprovođenje (izvršavanje) odluke ikontrola

73

. Važno je napomenuti da Draker pominje procese

izvršavanja i kontrole

nadsprovođenjem donete odluke u okviru ovog racionalnog modela odlučivanja. To zapravo značida Draker ne odvaja procese odlučivanja, izvršavanja i kontrole, već ih vezuje za „naučnomišljenje i logičko rasuđivanje“. Drugim rečima, uspostavlja se neodvojivo jedinstvopominjanog OIK modela: odlučivanje – izvršavanje – kontrola.Izvršavanje donete odluke je od suštinskog značaja iz najmanje dva važna razloga. Prvo,doneta odluka bez adekvatne implementacije nema nikakav praktički značaj (ne proizvodinikakvo praktičko dejstvo). I drugo, nesprovođenje donetih odluka ukazuje na ogromnenedostatke u rukovodećem i upravljačkom kadru jedne organizacije sveta rada i pokazuje nemoćpomenutih subjekata organizacione strukture da efektivno vode jednu organizaciju sveta rada. Dabi se jedna odluka uopšte mogla implementirati, odnosno izvršiti, neophodno je da postoji jakodobra horizontalna i vertikalna komunikacija unutar same organizacije, očemu će biti više reči uodeljku o poslovnim komunikacijama, kao zasebnom eksterno-internom procesu uorganizacijama.Drugi način donošenja odluka koji pominje nauka o organizaciji i upravljanju, jesteintuitivno odlučivanje

74

, kao savremeni način donošenja odluka. Bit intuitivnog odlučivanja je dase ono ne zasniva na razumu niti čulnom iskustvu kao izvorima saznanja, već na intuiciji, koja jesubjektivna i kao takva zavisi

isključivo od onog subjekta koji donosi odluku u datom momentu

Poput Pitera F. Drakera u delu „Praktikovanje menadžmenta“Peter F. Drucker,


, Harper and Row, New York, 1954, str. 354-365.Ona se sastoji iz dve faze: test kompatibilnosti i test profitabilnosti.

53


(podv. V.Dž.). Subjektivistički karakter ovakvog načina odlučivanja oslanja se na, po našemsudu, slabiju liniju argumentacije u odnosu na racionalno donošenje odluka. Naime, tvrdi se dane postoji generalno ili opšte dobra ili loša odluka, već da njen kvalitativni karakter zavisi odsubjekta koji je donosi. Drugim rečima, da li je odluka dobra ili loša po delovanje ifunkcionisanje same organizacije sveta rada podleže relativizaciji. Ovakva relativizacija, istini zavolju, omogućava nadilaženje razlika između više postojećih poslovnih kultura u kojima bi sejedan isti problem mogao sagledavati na dva ili više katkad i dijametralno suprotnih načina.Danas se u uslovima savremene poslovne ekonomije gotovo ravnopravno koriste obanačina donošenja odluka. Iako se često ističe da je intuitivni način donošenja odluka mnogo brži,a samim tim i efikasniji, činjenica je da je upravo ovaj način mnogo neizvesniji u materijalnomsmislu, pa i u formalnom, nego racionalni način donošenja odluka. Vođeni intuicijom kaoizvorom saznanja, upravljači i rukovodioci će odluke donositi na osnovu vrlo neizvesnihparametara koji se mogu krajnje jednostavno izmeniti u kratkom proteku vremena. Sa drugestrane, racionalno odlučivanje je tesno povezano sa formalnim pravilima funkcionisanja jedneorganizacije i jasno definisanim kriterijumima prilikom donošenja odluka. Jednako tako, ne trebazaboraviti niti prenebregnuti činjenicu da u intuitivnom odlučivanju nema analitičnosti, makar neu onoj meri u kojoj je ona zastupljena u racionalnom modelu, a bez analitičnosti, po našem sudunije moguće govoriti o valjanom i kvalitetnom odlučivanju. Upravo zato, donošenje odlukanajčešće predstavlja kombinaciju dva modela, uzimajući najbolje iz oba, uz uvažavanje

svihelemenata decizionističkog procesa

, koji su jednako bitni, gde zanemarivanje samo jednogelementa može da dovede do potpunog urušavanja odluke

75

.

Prema: Piter F. Draker,

Iz dana u dan

, Adizes, Novi Sad, 2006, str. 319.

54


PREPREKE POSLOVNOM ODLUČIVANJU

Bez obzira na primenjeni način donošenja odluka, kako to navode neki domaći autori, moguse pojaviti prepreke uspešnom donošenju odluka

76

. Citirani autori navode da su četiri ključnačinioca koja mogu uticati na kvalitetno donošenje odluka: etika i lične moralne norme,okruženje, tradicija ili kultura organizacije i ograničenost resursa. Ovakva kategorizacijaograničavajućih činilaca, po našem uverenju, ima nekoliko nedostataka. Prvo, okruženjeorganizacije u uslovima globalnog društva mora biti prvi ograničavajući činilac. Od okruženjazavisi funkcionisanje čitave organizacije, bez obzira na to da li govorimo o fizičkom okruženju,pravnom, političkom, ekonomskom ili opšte-društvenom okruženju. Globalizacija je „krivac“ zato što su svi subjekti društveno-ekonomskog života mnogo više pod uticajem svog okruženjadanas nego što je to bio slučaj u vreme nastanka industrijske revolucije, na primer. Kako tonavodi Ulrih Bek, savremeno društvo je rizično društvo u kome je rizike katkad vrlo teškosagledati, kao i njihove posledice. Nove, drugačije i opasnije rizike upravo sa sobom nosiglobalizacija u svim svojim dimenzijama, a u onoj ekonomskoj najviše, što je pokazala velikasvetska ekonomska kriza u poslednjim godinama prve decenije trećeg milenijuma. Ne možeorganizacija delovati u regularnim uslovima niti se donositi odluke kao u regularnim uslovima,dok se sama organizacija bori za svoj opstanak u globalnim ekonomskim okvirima. Upravozato,okruženje treba jasno pozicionirati kao prvi i osnovni činilac koji može uticati na smanjenjekvaliteta donošenja odluka.Na drugom mestu, to svakako jesu etička načela i moralne norme koje pojedinac posedujeili ne poseduje. Određeni moralni (etički) nazori svakako utiču na način i kvalitet donošenjaodluka, što se katkad najbolje uočava u racionalno donetim odlukama koje sa sobom nose brojnesocio-ekonomske nepravde. To što je ekonomski prudentno doneti odluku o otpuštanju velikogbroja radnika, ne znači da će donosilac takve odluke zadovoljiti čak i sopstvene standarde

Mirjana Petković i drugi,

Organizacija

, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 442-444.

55


moralne kategorije savesti. Dakle, racionalno, ali i intuitivno odlučivanje sa sobom često nosibrojne nepravde, velike etičke dileme i teške izbore.Na trećem mestu, mogli bismo reći da to jeste nedostatak resursa, jer zaista određenihresursa nema dovoljno, poput vremena, novca ili informacija. Ali sa druge strane, moglo bi sepoprilično polemisati sa stavom da poslovna kultura može biti remetilački ili otežavajući faktor prilikom donošenja odluka. Ovakvo gledište je relativno, jer se naprednost ili zaostalost jednekulture uvek posmatra u odnosu na subjektivne kriterijume koji odgovaraju (poslovnoj) kulturionoga ko takav vrednosni sud saopštava. Sa druge strane, globalizacija je ta koja upravo namećeprožimanje i unificiranje kulturnih obrazaca pa bi se moglo reći da će sa ovakvim tendencijama,verovatno kulturne razlike postajati sve manje isticani deo poslovnih organizacija.Pored internih poslovnih procesa, pre svega odlučivanja u koje smo uvrstili poreddonošenja odluke i njihovo izvršavanje i kontrolu, važno mesto u organizacijama sveta radazauzimaju ekterno-interni poslovni procesi, odnosno procesi poslovnog komuniciranja, koje sveviše dobija na značaju u uslovima (hiper)globalizovanog društva i ekonomije. Premda sesavremeno društvo, a sa njim i savremena ekonomija, pored znanja zasniva na informacijama,potonje stranice ovog istraživanja posvećujemo procesima poslovnog komuniciranja.

56


POSLOVNO KOMUNICIRANJE

Proces poslovnog komuniciranja mnogi autori nazivaju potpuno opravdano „fiziologijomorganizacije“, ravnopravno sa procesom donošenja odluka unutar samih organizacija

77

. Razlogtakvoj ekvivalentnosti između organizacije i procesa komunikacije u njoj

78

, leži u činjenici da suorganizacija i (poslovno) komuniciranje neodvojivo povezani i uzajamno determinišući. Naime,niti je moguće govoriti o organizaciji bez komunikacija unutar nje, ali je jednako tako teškogovoriti o poslovnoj komunikaciji izvan organizacija sveta rada.Organizacije sveta rada koje nauka naziva savremenim, baziraju se na

informacijama

79

.Bez ovakve zasnovanosti na informacijama, organizacije sveta rada ne bismo mogli nazvatisavremenim, pogotovo imajući u vidu karakter procesa globalizacije koji prožima sve sfere ipore društvenog, političkog, ekonomskog i života ljudi uopšte. Kao što smo već istakli, procesglobalizacije se zasniva na širenju savremenih informacionih i komunikacionih tehnologija, aistovremeno se i savremene organizacije sveta rada zasnivaju na novim vidovima komunikacija,koji vrlo često uslovljavaju nove i drugačije vidove (tehnike) donošenja odluka. Kao što je udevetnaestom veku bilo nezamislivo da jedna organizacija funckioniše tako što su mestadonošenja i mesta izvršenja odluke situirana na, čak, interkontinentalnim udaljenostima, danas utakvom modelu odlučivanja i izvršavanja odluka ne postoji ništa neuobičajeno ili atipično.Naprotiv, savremene informacione i komunikacione tehnologije omogućile su upravljačima irukovodiocima organizacija sveta rada da svoje ključne sastanke održavaju i pomoću satelitskihtelefona ili video-linka, uz korišćenje svih raspoloživih vidova komunikacije.U osnovi, komunikacije unutar organizacije sveta rada mogu biti interpersonalne i/iliorganizacione. Razlog ovakvoj dihotomnoj podeli leži u činjenici da je za delovanje i


Organizacija i upravljanje

, Institut za političke studije Fakulteta političkih nauka, Beograd,1982. str. 121.Znanje, informacija i odlučivanje su tri neodvojiva i uzajamno determinišuća pojma u organizaciji.Milan I. Miljević,

Poslovna etika i komuniciranje,

Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008, str. 284.

57


funkcionisanje same organizacije jednako važna komunikacija među ljudima koji je sačinjavaju,ali i svi sistemi i mreže unutar organizacije

80

. Bez obzira na vrstu komunikacije u organizacijisveta rada, možemo reći da je ona uvek uslovljena motivima, željom, potrebama ili interesimaonih koji organizaciju sačinjavaju ili organizacije

per se

.

Vrste poslovnog komuniciranja

Poslovno komuniciranje se može podeliti na osnovu više različitih kriterijuma. Uzavisnosti od smera poslovne komunikacije, one se mogu podeliti u tri grupe: vertikalna,horizontalna i dijagonalna poslovna komunikacija. Ovde je važno istaći da mnogi autori upravoimajući na umu ovaj kriterijum, umesto tri razlikuju četiri načina poslovnog komuniciranja,odvajajući vertikalno uzlazno i nizlazno komuniciranje. Iako ovakva podela ima svoj naučnismisao i opravdanje, za potrebe ovog istraživanja prihvatićemo već navedenu trihotomnu podeluposlovnih komunikacija. Ovakva podela sačinjena je imajući na umu pitanje: od koga i ka komese unutar organizacije kreće komunikaciona poruka. Pored ovakve podele, komunikacija uorganizaciji može biti jednosmerna ili demokratska, formalna ili neformalna, verbalna ilineverbalna.Vertikalno nizlazno komuniciranje počinje u vrhu organizacione strukture i prenosi sekomunikacionim kanalima do onih na koje se određena komunikaciona poruka odnosi. Upravoovaj tip poslovne komunikacije ukazuje na neodvojivu povezanost poslovnog odlučivanja ikomuniciranja, jer su komunikaciona poruke u uslovima vertikalno nizlazne komunikacijeobično pojedinačne ili opšte odluke koje treba sprovesti u delo. Drugim rečima, bit ovakvogposlovnog komuniciranja je uticanje na ponašanje i delanje ljudi, a sledstveno tome i delanje ifunkcionisanje čitave organizacije sveta rada.Uzlazno vertikalno komuniciranje počinje u nižim slojevima organizacione strukture, tj. odzaposlenih ili onih koji se na hijerarhijskoj lestvici nalaze na manje uticajnim položajima u

Ibidem

58


organizaciji. Sadržaj komunikacione poruke upućene „odozdo na gore“ obično se tiče traženjakonkretnih instrukcija, uputstava ili preporuka. Pored toga, ovakve komunikacione poruke moguda budu informativnog sadržaja, tj. da ukažu na uspešnost ili neuspešnost ostvarenih rezultata,odnosno realizacije zadatih ciljeva. Uzlazni komunikacioni proces i načini njegovog odvijanjazavise od (ne)demokratičnosti same organizacije sveta rada, okruženja u kome organizacijadeluje, ali i od organizacione, odnosno poslovne kulture.Horzontalno komuniciranje se vrlo često u akademskim diskursima naziva i pobočnim,odnosno lateralnim komuniciranjem. Naziv „horizontalno“ ukazuje da je reč o prenošenjukomunikacionih poruka između zaposlenih na istim nivoima unutar organizacione strukture, bezobzira da li je reč o upravljačima i rukovodiocima ili nižerangiranim zaposlenima. Ovakvakomunikacija se obično koristi kako bi se ciljevi sproveli što brže, bolje i efikasnije, a svizaposleni bili što bolje koordinisani radi takvog ostvarenja unapred utvrđenih ciljeva.Konačno, dijagonalno komuniciranje zasniva se na prenošenju komunikacionih poruka narazličitim nivoima unutar jedne organizacije. Zbog kompleksnosti ovakvog načinakomuniciranja, kao najpogodniji način prenošenja poruka koriste se upravo savremeneinformacione i komunikacione tehnologije.Globalizacija je kao savremeni fenomen, sa sobom donela važnu promenu u procesukomuniciranja sa aspekta demokratičnosti. Naime, u birokratskoj organizaciji veberovskog tipa,u vreme kada je tek počinjao proces industrijalizacije u državama Zapadne Evrope, bilo jepotpuno prirodno da komunikacija bude

jednosmerna

. Jednosmernost se pravdala striktnomhijerarhijom u kojoj je rukovodilac, odnosno upravljač, na formalan način saopštavaozaposlenim koje su im obaveze ili na koji način je najbolje moguće ostvariti zadate ciljeve. Sveto se odvijalo bez ikakvih spornih situacija, problema ili nejasnoća: zbog konciznosti poruke, alii zbog autoritarnog karaktera ovakvog vida poslovnog komuniciranja, gde se od zaposlenih nijeočekivao bilo kakav komentar, već samo sprovođenje datih uputstava ili ovako komuniciranihodluka.Demokratizacija država i društava uopšte, koju je sa sobom donela globalizacija, uticala jena komunikacioni proces unutar organizacija. Jednosmernost u komunikaciji više nijedominantni način komuniciranja, već nastaje i vid komunikacija koji neki autori nazivaju

59


„demokratskom komunikacijom“. Ovakva komunikacija zasniva se na uzajamnosti(bilateralnosti ili multilateralnosti), složenija je i neretko sporija u odnosu na druge vidoveposlovnog komuniciranja.Najzad, komunikacija može biti verbalna i neverbalna, formalna i neformalna.Komunikacija u uslovima savremenog društva pretežno je verbalna, iako nipošto ne trebazanemariti govor tela, mimiku, izraze lica ili druge vidove neverbalne komunikacije. Ipak,nijedna strateška poslovna odluka ne može biti iskomunicirana prema zaposlenima na neverbalannačin, zato što neverbalna komunikacija nije i ne može biti formalan vid poslovnog opštenja. Sadruge strane, verbalna komunikacija može biti pismena ili usmena, pri čemu je karakter pismenekomunikacije sa naučnog aspekta, svakako daleko više formalan u odnosu na usmenu.Ukoliko se prisetimo Veberove birokratske organizacije, komunikacija u njima jeisključivo formalna, zasnovana na racionalnim aspektima i elementima. Formalna komunikacijakao takva ima svoje prednosti i nedostatke. Ukoliko je cilj ovakvog komuniciranja sprovođenje iprenošenje donetih odluka, onda je najefikasniji mogući način za to, onaj formalni. Ipak, ukolikoje cilj da se dođe do saznanja i spoznaje nekih novih infomacija o funkcionisanju poslovneorganizacije, lakši i pogodniji način za to je onaj neformalni. Zato je u pravu Piter Blau (Peter Blau), kada kaže da važno mesto čak i u birokratskim organizacijama zauzimaju neformalnikontakti i neformalne komunikacije koje postoje

na svim nivoima organizacije

81

.

Videti: Peter M. Blau,

The Dynamics of Bureaucracy

, University of Chicago Press, Chicago, 1963.

60


***

Bez obzira na to o kom vidu poslovnih komunikacija govorimo, treba reći da je upravo

globalizacija

kao sveukupni fenomen, bila ta koja je oblikovala proces savremenih poslovnihkomunikacija. Njihova savremenost leži upravo u činjenici da bi najveći deo procesa poslovnekomunikacije u potpunosti prestao bez savremenih informacionih i komunikacionih tehnologija.Bez upotrebe mobilne telefonije, računara, novih i postojećih softvera (sowtware),funkcionisanje savremenih poslovnih organizacija bilo bi praktično paralisano. Zato bi se mogloreći da su informacione i komunikacione tehnologije stvorile ili makar presudno uticale naglobalizaciju, a da je globalizacija instrumentalizujući iste, uticala na savremene procese iodnose u poslovnim organizacijama: eksterne, interne i kombinovane.

61


ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Naša analiza procesa, tj. fenomena globalizacije, organizacije i poslovnih procesa i odnosau njoj izvršena na teorijskom nivou, nameće određene zaključke, i istovremeno otvara brojnapitanja koja ostavljaju prostora za dodatna i dalja kompleksna teorijsko-empirijska istraživanja.Neke od ovih zaključaka i novih, odnosno novootvorenih pitanja, pokušaćemo da sumiramo uzaključnim razmatranjima ovog našeg istraživanja.Globalizacija je fenomen koji je star koliko i ljudsko društvo, ali koji svoja puna obeležja izamah dobija tek u savremeno doba, od druge polovine devetnaestog veka do današnjih dana.Ovaj proces danas obuhvata sve sfere ljudskog bitisanja i delanja, a istovremeno determinišepolitičke, ekonomske, društvene, pravne i druge procese i odnose u koje su uključeni pojedinci,organizacije, društvene grupe, države i drugi nacionalni, regionalni, međunarodni ili globalnisubjekti, tj. akteri. To znači da globalizacija utiče na sve procese i odnose na svim horizontalnimi vertikalnim nivoima.Veoma je teško dati preciznu definiciju globalizacije, te smo se u ovom istraživanju vodilinekim od ključnih teorijskih određenja, tj. poimanja globalizacije. Prihvatili smo shvatanje nekihod najvećih ekonomskih umova savremenog sveta da se pod globalizacijom podrazumevaširenjeodređenih

ideja i znanja

, kao što su ideje o demokratizaciji društva i države, uklanjanje barijerakoje onemogućavaju slobodnu tržišnu ekonomiju, potom ideja o stvaranju globalne kulture islično. Sve ove ideje bile su nužna pretpostavka, bez koje se savremeni poslovni procesi ne bimogli sagledati na adekvatan i naučno što egzaktniji način. Budući da je sama globalizacijanastala zahvaljujući širenju kompleksne (složene) međuzavisnosti, došli smo do nalaza da su svepromene unutar jedne organizacije sveta rada direktno ili indirektno izazvane promenama umikro, odnosno makro okruženju – bilo da je reč o lokalnom, regionalnom, nacionalnom ilinadnacionalnom nivou, ili pak o nivou organizacije, društvene grupe ili pojedinca kao takvog.

62


Ovakav nalaz dodatno podupire činjenica da se pomenuto makro i mikro okruženjeneprestano i kontinuirano menjaju, menjajući tako sadržaj samog globalnog društva, ali iinstrumentalizujući promene u globalnom društvu u reverzibilnoj relaciji. Tako je konceptmoderne države zahvaljujući globalizaciji uveliko promenjen. Država više nije suvereni nosilacsvoje vlasti na čitavoj svojoj teritoriji, a suverenitet više nije bodenovski rečeno niti jedinstven,nedeljiv niti neprenosiv. Globalizacija je učinila da danas suverenitet vrlo lako teorijski, ali ipraktički možemo podeliti na pravni, politički i ekonomski, a istovremeno pokazala kako jejednostavno podeliti suverenitet sa različitim oblicima nadnacionalnih, regionalnih,međunarodnih ili čak globalnih organizacija. Država je tako ostala samo delimični imalacsuvereniteta, koji je u najvećem broju slučajeva

de iure

i/ili

de facto

podelila sa drugim državamaili pomenutim organizacijama. Zato su sve češća viđenja u akademskim diskursima da je državapostala postsuverena politička zajednica. Time se otvara pitanje da li je i čovek kao biće praksepostao postsuveren?Pomenute promene makrookruženja dovele su konsekventno do promena i na nivouorganizacija sveta rada. Kako je to sjajno uočio Manuel Kastels (Manuel Castells), sve je češćapojava umrežavanja organizacija. Ovo umrežavanje bazira se na

brisanju granica izmeđupostojećih organizacija

82

. Umrežavanje organizacija je

direktna posledica procesa globalizacije.

Nepostojanje ili manje postojanje jasne odeljenosti među organizacijama dovelo je do promene uprocesima i odnosima unutar njih.Sve poslovne procese smo teorijski podelili na interne, eksterne ikombinovane (eksterno-interne) procese, imajući u vidu kao kriterijum ovakve podele ne samo prirodu samih procesa,već i efekte koje ovi procesi imaju na funkcionisanje organizacije sveta rada i njeno posredno ilineposredno okruženje. Svi ovi procesi su promenjeni u odnosu na period koji nauka zovepredmodernim ili tradicionalnim i to zahvaljujući globalizaciji.Donošenje poslovnih odluka mnogo je drugačije u uslovima hiperglobalizovanog društva,nego što je to bio slučaj u katkad hermetički zatvorenim društvima i potpuno ili delimičnoizolovanim državama. Što je okruženje u kome deluje jedna organizacija sveta rada

navedeno prema: Entoni Gidens,

Sociologija

, Prevod, Ekonomski fakultet, Beograd, 2007.

63


demokratičnije, to je veća verovatnoća da će sama organizacija delovati na demokratičniji načinsa aspekta donošenja poslovnih odluka. Ovakvo preslikavanje

ideja

i njihovu realizaciju u praksidonela je upravo globalizacija, namećući kao dobro samo ono što je demokratsko, a kao loše sveono što nije prihvaćeno u globalizovanoj demokratskoj zajednici. Zato su svečešći slučajevi dase u organizacijama čak i veštački nameće pluralizam u donošenju odluka, uz potpuno odsustvosvesti da veći broj donosilaca odluka ne mora nužno značiti bolju i kvalitetniju odluku.Zahvaljujući globalizaciji, promenjeni su i ciljevi poslovnog odlučivanja. Promena ciljevaposlovnog odlučivanja tiče se, po našem mišljenju, najpre promene sistema vrednosti. Vrednostisu kao apstraktne ideje pokazale da je u uslovima globalnog i globalizovanog društva, globalneekonomije i savremenih poslovnih procesa i odnosa, najvažnije postizanje profita. Iako bi semoglo reći da ovo insistiranje na profitu kao ključnom cilju donošenja poslovnih odluka uorganizacijama sveta rada nije novo i da postoji oduvek, u uslovima globalnog društva se jasnijenego ranije vidi da je čitava delatnost organizacija sveta rada podređena tom „svetom cilju“ – cilju ostvarenja materijalne dobiti, bez obzira na to da li se time urušava do tada postojeći sistemvrednosti.Mišljenja smo da bi bilo potpuno pogrešno izostaviti poslovnu kulturu kao vrlo važansegment savremenog globalnog društva. Iako Hantington potpuno opravdano navodi višerazličitih civilizacija tvrdeći da su razlike među njima takve da vode u sukobe, došli smo donalaza da se kulture na opštem nivou, ali i one koje nazivamo poslovnim kulturama, vrlointenzivno prožimaju. Otuda hipotetički tvrdimo: ovakvo prožimanje različitih poslovnih kulturamoglo bi vremenom da dovede do potpune unifikacije poslovnih običaja, načina i metodakomunikacije i slično. Drugim rečima, globalizacija ne samo da briše granice među državama,organizacijama i ljudima, već vrlo intenzivno briše granice između različitih kultura, namećućidominaciju Zapadnih kultura i načina života Zapadnog sveta nad ostalima. Otvaramo pitanjekoliko je to nametanje prinudno, a koliko samopristajanje drugih kultura.Proces donošenja odluka kao savremeni interni proces vezan za organizacije sveta rada,zahvaljujući fenomenu globalizacije doživeo je pored ovih kvalitativnih i značajnu kvantitativnupromenu. Naime, odluke se u uslovima hiperglobalizovanog društva donose mnogo brže nego upredmodernom periodu, najviše zahvaljujući savremenim vidovima informisanja i komunikacija.

64


Bez savremenih komunikacionih i informacionih tehnologija proces donošenja odluka danas nebi se mnogo razlikovao od procesa donošenja odluka u vreme početka industrijske revolucije.Ovakav zaključak sledi tim pre imajući u vidu da je, kako smo već naveli na prethodnimstranicama ovog našeg istraživanja, proces odlučivanja potpuno bespredmetan ukoliko odluka nebude saopštena onima na koje se odnosi, bez obzira na to koji se kanal komunikacije koristi utakve svrhe. Brzina prenošenja informacije o tome da je doneta odgovarajuća odluka, uslovilo jeznatno brže izvršavanje donetih odluka, što je sa tog aspekta u određenoj meri povećaloefikasnost organizacija sveta rada.Veoma važna promena u organizacijama sveta rada dogodila se i sa aspekta kontrole. Biloda je reč o kontroli nad donošenjem odluka, kontroli nad sprovođenjem odluka ili kontrolizaposlenih u jednoj organizaciji sveta rada, uticaj globalizacije je očigledan i to iz nekolikorazloga. Prvo, širenje ideje o tome da je čitav globalni poredak zasnovan na principima inačelima demokratskog upravljanja i rukovođenja, preslikan u organizacijama, zapravo znači daje

poželjno

u svakoj organizaciji imati određeni organ koji bi bio zadužen samo za kontroluupravljača, odnosno rukovodilaca, kako bi se izbegla mogućnost centralizacije i autokratizacijeprocesa donošenja odluka, posebno onih od strateškog značaja, drakerovskim rečnikom rečeno.Drugo, zahvaljujući sve masovnijoj upotrebi savremenih informacionih i komunikacionihtehnologija, sve je lakše obaviti efikasan i kvalitetan nadzor nad zaposlenima u jednojorganizaciji sveta rada – mogućnosti nadzora su sve veće, te ne treba da čudi što će autori poputDejvida Lajona (David Lyon) tvrditi da danas živimo u

društvu nadzora

.Upravo ove dve tvrdnje pokazuju protivrečnost i izazovnost fenomena globalizacije.Ukoliko se tvrdi da je globalizacija donela sa sobom demokratizaciju u svim sferama ljudskogbitisanja i delanja, pa i u organizacijama sveta rada, da li uz takvu„demokratizaciju“ ide nužno itoliko velika kontrola učesnika u organizacijama koja se graniči sa organizacijskomautokratijom? Da li se može govoriti o decentralizovanom odlučivanju u organizacijama svetarada u uslovima globalne ekonomije koja potpuno zavisi od međunarodnih ekonomskih ifinansijskih institucija i multinacionalnih kompanija? Postoji li bilo kakva mogućnost da seočuva autonomnost u procesu donošenja odluka u uslovima tako velike međuzavisnosti iglobalizma koji prosto ne ostavljaju prostora da budete samostalni subjekt (međunarodnih)ekonomskih odnosa?

65


Ovim teorijsko-empirijskim kontroverzama i nedoumicama, pridodajemo problemposlovnih komunikacija. Kao što smo na naučno validan način dokazali u našem istraživanju,poslovne komunikacije su bit same organizacije, njena fiziologija i njen neodvojivi deo. Onesuistovremeno sredstvo i cilj svake organizacije sveta rada. Bez poslovne komunikacijedecizinonistički proces uopšte ne bi postojao.Pitanje koje se dodatno nameće i postavlja jeste:

Postoje li poslovni procesi i odnosi nakoje globalizacija nema nikakav uticaj?

Odgovor na ovo pitanje bismo mogli da potražimo uteoriji, ali i u praksi savremenog društva. Ne postoji nijedan savremeni poslovni proces ili odnosna početku dvadesetprvog veka na koji ne utiče proces globalizacije. Ovaj uticaj ne mora uvek biti manifestan, niti intenzivno izražen, ali on postoji, bez obzira na to o kojoj poslovnoj kulturi,organizaciji ili državi govorimo. Globalizacija je paradigma takve savremenosti, kaošto jesavremenost paradigma procesa i fenomena globalizacije. Ovakva relacija je ekvivalentna, te binegiranje jedne bilo istoznačno i negiranje druge.Konačno, akademske diskusije ostavljaju prostora da se postavi pitanje da li je ovakvostanje globalnog društva i globalne poslovne ekonomije konačno? Drugim rečima, da li jemoguće da se svet i ekonomija u njemu okrenu korak unazad ili korak unapred? Postoji lipostglobalna ekonomija, odnosno postglobalno društvo? Da li je postglobalna ekonomija onakoja će nastajati u godinama i decenijama nakon velike globalne ekonomske krize? Ima li uopštefinitni ili infinitni karakter? Ovo su samo neka od pitanja koja ostaju nauci da odgovorimultidisciplinarnim teorijsko-empirijskim istraživanjima.

66


LITERATURA

1. Blau, Peter, M.,

The Dynamics of Bureaucracy

, University of Chicago Press, Chicago,1963

.

2. Boden, Žan,

Šest knjiga o republici

, Politička kultura, Zagreb, 2002.3. Collins, E. i Devanna, M.A,

Izazovi menadžmenta u XXI stoljeću

, MATE, Zagreb, 2002.4. Damjanović dr M.,


Institut za političke studije Fakultetapolitičkih nauka, Beograd, 1982;5. Draker, P. F.,

Iz dana u dan

, Adizes, Novi Sad, 2006;6. Draker, P.,

Menadžment za budućnost

, Privredni pregled, Beograd, 1995.7. Draker, Piter,

Moj pogled na menadžment

, Adizes, Novi Sad, 2003.8. Drucker, P. F.,


, Harper and Row, New York, 1954;9. Drucker, Peter F.,

Managing for Results

, Harper and Row, New York, 1964.10. Drucker, Peter F.,

Managing in the Next Society

, Truman Talley Books, 2002.11. DuBrin, Andrew J.,

Essentials of management

, South Western CENGAGE Learning,Mason, United States, 2009.12. Fridman, Tomas L.,

Svet je ravan

, Dan graf, Beograd, 2007.13. Gidens, Entoni,


, Filip Višnjić, Beograd, 1998.14. Gidens, Entoni,

Sociologija

, Ekonomski fakultet u Beogradu (prevod), Beograd, 2007.15. Hammer M., Champy J.,

Reinženjering tvrtke

–

manifest za poslovnu revoluciju

,Grafotisak, Zagreb, 2005;16. Hantington, Samjuel P.,

Treći talas

, Stubovi kulture, Beograd, 2004.

67


17. Haralambos, M. i Holborn M.,

Sociologija: teme i perspektive

, Golden marketing,Zagreb, 2002.18. Held, David and Mc Grew, Anthony (edit.),

Globalization Theory – Approaches and Controversies,

Polity Press, Cambridge, 2007.19. Hirst, Paul and Thompson, Grahame,

Globalization – A necessary myth?

u:„Globalization in Question: The International Economy and Possibilities of Governance,Polity Press, Cambridge, 1996.20. Janićijević, N.,

Organizaciona kultura

, Ekonomski fakultet, Beograd i Uliks, Novi Sad,1997.21. Janićijević, N.,

Upravljanje organizacionim promenama

, Ekonomski fakultet, Beograd,2004.22. Klajn, I., Šipka dr M.,

Veliki rečnik stranih reči i izraza

, Prometej, Novi Sad, 2007;23. Marković, Mihailo,

Filozofski osnovi nauke

(izabrana dela I tom), BIGZ, Beograd, 1994.24. Marks, Karl,

Kapital

, BIGZ, Beograd, 1979.25. Milanović, Branko,


, Arhipelag, Beograd, 2007.26. Milić, Vojin,

Sociološki metod

, Nolit, Beograd, 1965.27. Milosavljević, Slavomir i Radosavljević, Ivan,

Osnovi metodologije političkih nauka

,Službeni glasnik, Beograd, 2006.28. Miljević, Milan I.,

Poslovna etika i komuniciranje

, Univerzitet Singidunum, Beograd,2008.29. Naisbit, John,

Global paradox

, William Morrow, New York, 1994.30. Naj, Džozef,

Kako razumevati međunarodne sukobe

, Stubovi kulture, Beograd, 2006.31. Neš, Kejt,

Savremena politička sociologija – globalizacija, politika i moć

, Službeniglasnik, Beograd, 2006.

68


32. Parsons T.,

Structure and Process in Modern Society

, The Free Press, New York, 1960;33. Pečujlić, Miroslav,


, Gutenbergova galaksija, Beograd,2002.34. Petković M. i drugi,

Organizacija

, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002;35. Poper, Karl,

Objektivno saznanje

, Paideia, Beograd, 2002.36. Pusić, E.,

Nauka o upravi

, Školska knjiga, Zagreb, 1978;37. Reinert, Erik S,

Globalna ekonomija

, Čigoja štampa, Beograd, 2006.38. Ristić, Živan,

O istraživanju, metodu i znanju

, Institut za pedagoška istraživanja,Beograd, 2006.39. Shrode, Voich,

Organization and Management

, Richard Irwin, In, Homewood, Illinois,1974;40. Simeunović, Dragan,

Teorija politike

, Udruženje „Nauka i društvo“, Beograd, 2002.41. Simon,H.,

The New Science of Management Decision

, Harper and Row, New York,1960.42. Stanislav, Džozef i Jergin, Danijel,

Komandni visovi,

Narodna knjiga, Beograd, 2004.43. Stiglic, Džozef E,


, SBM-x, Beograd, 2002.44. Stoner J. i drugi,

Menadžment

, Želnid, Beograd, 1997;45. Unković, Milorad,

Međunarodna ekonomija,

Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008.46. Unković Milorad, Stakić Budimir,

Spoljnotrgovinsko i devizno poslovanje

, UniverzitetSingidunum, Beograd, 2009.47. Veber, Maks,

Privreda i društvo I i II

, Prosveta, Beograd, 1976.48. Vidojević, Zoran,

Kuda vodi globalizacija

, Filip Višnjić, Beograd, 2005.

69


49. Vuletić, Vladimir (prir.),

Debate o globalizaciji

, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,Beograd, 2003.50. Wallerstein, Immanuel,

The Rise and Future Demise of the World Capitalist System:concepts for comparative analysis

u: „The Capitalist World Economy“, CambridgeUniversity Press, 1979;51. Weber M.,

The Theory of Socioal and Economic Organization

, Free Press, New York,1947;

70


Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Está leyendo una previsualización

Documentos recomendados

More From samkedbest